Utaban put od proroka do žrtvenog jarca

Siniša Gogić je treći trener koji vodi fudbalere Crvene zvezde u ovoj sezoni, šesti u poslednje dve godine, a već 13. u ovom veku. Da „potroši” toliko stručnjaka od osnivanja Zvezdi je trebalo 30 godina.

Danas je podvig da trener „preživi” celu sezonu, a oni koji su u novije vreme opstali dve godine na klupi „crveno-belih” su retkost. I tu je nekako posle Barija sve krenulo drugačije nego do tada.

Šta je važnije: stvaranje ekipe ili marketing

A Branko Stanković se pre dvadesetak godina (23. decembar 1988) javno čudio posle svog smenjivanja:

„Ovaj Izvršni odbor je za godinu i po dana, otkako mu teče mandat, smenio dva trenera. Zato, mora se znati šta je Zvezdi važnije: stvaranje ekipe ili marketinzi i trgovački poslovi”.

Tada je jedan od osnivača kluba i najslavnijih njegovih fudbalera, a uz to i prvi trener koji je „crveno-bele” doveo do evropskog finala (Kup Uefe 1979), svoju pres-konferenciju najavio rečima da će da pokaže kako se čuva ugled Zvezde. Tada je to bio grom iz vedra neba, jer Crvena zvezda nije imala običaj da smenjuje trenere u toku sezone i mada je ovo bilo po završetku jesenjeg dela, ipak je padalo u oči (kako je krenulo uskoro neće biti iznenađenje ni da se treneri menjaju u poluvremenu):

„Rekao sam da su mi radne namere sportske, da me sudije ne interesuju i da s njima nema saradnje. To je naišlo na otpor Izvršnog odbora. Smatrao sam i smatram da su takve metode štetne za jugoslovenski fudbal”.

Čuveni Ambasador je izneo i zapažanje koje je za njega, starog fudbalskog lava, bilo krajnje neobično u Crvenoj zvezdi:

„Dva i po do tri meseca posle toga već nisam bio u mogućnosti da imam uticaj na igrače kao oni koji kupuju i prodaju igrače, a ne podležu nikakvoj odgovornosti kad nema uspeha. Počela su i neka sumnjiva suđenja na našu štetu. Pokušao sam da ubedim igrače da Crvena zvezda mora da se služi samo sportskim sredstvima. Gledali su me kao beli zid.”

Umesto njega je postavljen Dragoslav Šekularac, večiti nestašni dečko, koji upravo zbog toga dugo čekao na šansu u Zvezdi. Ostao je godinu i po, jer, mada je osvojio „duplu krunu” 1990, zbog incidenta u Kelnu nije mogao da vodi u Kupu šampiona ekipu, koja je s Ljubomirom Petrovićem postala evropski prvak. I od tada počinje neviđena trenerska vrteška.

Posle istorijskog trijumfa Zvezdin trener je otišao u inostranstvo, a na njegovo mesto je doveden Vladimir Popović, bivši kapiten kluba. On je Zvezdinoj riznici dodao i Interkontinentalni kup, a malo je nedostajalo, pa da uprkos nemogućim uslovima (zbog rata u Jugoslaviji evropski prvak je kao domaćin igrao u Bugarskoj i Mađarskoj) dovede Zvezdu ponovo u finale Kupa šampiona.

Na početku naredne sezone i on je otišao preko okeana i onda se na Zvezdinoj klupi ređaju i znani i neznani, i uspešni i početnici, i oni s kojima su pravljeni planovi na duge staze i oni za koje se odmah znalo da su privremena rešenja. Evo ko je sve vodio bivšeg evropskog prvaka: Milan Živadinović, Ljubomir Petrović, Vladimir Petrović, Vojin Lazarević, Milorad Kosanović, opet Vojin Lazarević, Miloljub Ostojić, Slavoljub Muslin, Zoran Filipović, ponovo Slavoljub Muslin, još jednom Ljubomir Petrović, Ratko Dostanić, prvi stranac u Zvezdi Valter Zenga, Dušan Bajević, Boško Đurovski, Milorad Kosanović drugi put, Aleksandar Janković, Čeh s italijanskim pasošem Zdenjek Zeman, Makedonac Čedomir Janevski i sada kao vršilac dužnosti Siniša Gogić.

Smenjivani su i oni koji su osvojili „duplu krunu” ili nisu izgubili utakmicu u prvenstvu. „Biser” je bio i smena pre početka šampionata.

Zadatak za bivše Zvezdine fudbalere

A kako je nekada bilo? Evo kako je to predstavljeno u Zvezdinoj spomenici iz 1960:

„O fudbalerima Crvene zvezde brine se klupska tehnička komisija, ili, popularnije, „tehnički štab” sa dr A. Obradovićem na čelu. Ova institucija predstavlja izvesnu novinu u rukovođenju fudbalskim ekipama kod nas, i to telo je sastavljeno od odličnih poznavalaca fudbala: M. Pavića, B. Ralića, R. Mitića, Lj. Spajića, P. Đajića, M. Miljanića i T. Živanovića. Karakteristično je za ovu ekipu da su to sve uglavnom mlađi, ali veoma talentovani i vredni ljudi. Ini sistematski prate dostignuća u savremenom fudbalu i o njima imaju i podjednaka shvatanja. Zadatak ovog štaba jeste: osposobljavanje Zvezdinih fudbalera, počev od 12-ogodišnjih pionira do prvotimaca, i to na principima najsavremenijih metoda modernog fudbala i iskustava stečenih u klupskoj sredini, poslednjih godina. Ovaj rad se stalno usavršava, pa se s pravom očekuje da uloženi napori – stvaranje određene fudbalske škole, karakteristične za Crvenu zvezdu – urode punim plodom, i da se, kroz stručna ostvarenja, u doglednoj budućnosti, iz sopstvenih izvora osposobe prvoklasni fudbaleri dostojni tradicije i ugleda Zvezdinog imena”.

Potvrda da ti zadaci mogu da se ostvare jeste tim koji je stvorio Miljan Miljanić. U kome su bili uglavnom igrači koji su baš u Crvenoj zvezdi zakoračili na prvoligašku scenu. To je onaj tim koji je tri puta uzastopno bio prvak države (1968-1970) i nesrećno ispao u polufinalu Kupa šampiona 1971.

Ako postoji zadatak nad kojim bi bivši Zvezdini igrači morali da se zamisle onda je to ovaj: da li je moguće da među njima nema desetak doraslih tome da budu njeni treneri? I to ne samo prvi tim, nego i podmladak. Mora li Zvezda da uvozi igrače na vagone ili u milionskom Beogradu i još negde u Srbiji može uspešno da se bavi domaćom proizvodnjom?

Bez rešenja na ta pitanja Zvezda će i dalje da liči na prolaznu stanicu za fudbalere. A treneri će ići već utabanim putem: stizaće kao proroci, a odlaziće kao žrtveni jarci.

Sutra: Novinari ne nose dresove, ali...

Ivan Cvetković