Lekina prva brazda

Televizija „živi“ od poznatih. Njihove biografije hrane nekoliko TV žanrova. Što je njihova javna delatnost zapaženija, to veći medijski izazov postaje njihova privatnost. Aktuelni povodi pogodni su koliko i svakovrsni jubileji. Ispovedni ton kombinuje se sa dokumentarnim. Opisi rečima podupiru se izvodima iz dela. Portreti se stvaraju tehnikom kolaža...

Najrasprostranjeniji je vid klasičnog intervjua. Naoko najlakši za realizaciju, često zahteva najtemeljitije autorske pripreme. U najsvedenijem ambijentu često nastaju najsadržajniji razgovori. Sami oči u oči s domaćinom u studiju, gosti često najotvorenije govore.

Za tu vrstu emisija opredelio se Studio B, tačno procenivši da njihova stišana, intelektualna atmosfera dobro pristaje poznijim satima. I oni su dati na raspolaganje Biljani Vilimon i Velji Pavloviću da u njih smeste svoje fino vođene, zanimljive susrete u ciklusima „Lagumi“ i „Nivo 23“.

Iz iste kuće je i izvrsna serija „Moj Beograd“ Ivane Nikolić u kojoj ona, nevidljiva, prepušta poznatim ličnostima da, krećući se topografijom grada, opisuju tlocrt svog života. Uz naglašeno autorsko prisustvo, Vesna Dedić obrnutim postupkom, insistiranjem na životopisu onih koji su u Beograd pristigli simboličnom Balkanskom ulicom, u istoimenoj seriji dobija i skice za priču o Beogradu.

„Najbarokniji“ i najrazvijeniji vid „upoznavanja sa poznatima“ nalazi se na RTS-u. To je ciklus „TV lica – živeti kao sav normalan svet“ u kome se sprovodi „celodnevno praćenje junaka“, uz menjanje mesta i dodavanje sagovornika. Valjana autorska svojstva Tanje Peternek-Aleksić, kao i odlični produkcioni uslovi, čine ovu emisiju jedinstvenom po konceptu.

Na javnom servisu i Vitka Vujović demonstrira obrazac druženja sa poznatima koji je svež i nekonvencionalan. Zamišljen da bude svojevrstan turistički vodič, odnosno putopis, serijal „Na skriveno te vodim mesto“ ponekad je zapravo putovanje po ličnoj geografiji – i biografiji. Ako je prvo izdanje, tamo negde pre pola godine, Sonja Lapatanov učinila više promocijom neznanih i očaravajućih prirodnih lepota Srbije nego sopstvene prirode strasne svetske putnice, poslednje izdanje bilo je više prilog slici o ličnosti nego o predelima.

Odlazak sa glumcem Branislavom Lečićem u Šabac pokrenuo je njegovu priču o detinjstvu i mladosti u malom gradu, podstakao nostalgična sećanja na bliske osobe i zajednička im iskustva, oživeo jake utiske i doživljaje koji su obeležili vreme saznavanja i sazrevanja. A odlazak na dedovinu, u planinsko selo na Ceru, i oranje prve brazde na nasleđenoj zemlji, nije – kako se namah pobojao – delovalo patetično. Posle uloge u politici i ministarske funkcije koju je upražnjavao početkom dvehiljaditih, kada je bio sklon (valjda tako shvatajući prirodu novog posla) celomudrenim frazama i „političkom pametovanju“, Branislav Lečić bio je ovde ponovo Leka, čovek dirnut dolaskom u zavičaj, među drage ljude. Iskren. Običan.