„Pukao" pa pripucao na svoje

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, maja – Vojnom vezisti Džonu Raselu (44) iznenada su se „pokidale normalne i unutrašnje i veze sa okolinom” – prvi je, još nekompletirani, nalaz povodom pokolja koji je počinio nad američkim sunarodnicima u vojnoj bazi „Kemp liberti” kod bagdadskog aerodroma. Hicima je usmrtio petoricu saboraca, od kojih su dvojica bili stručnjaci za psihološku pomoć ratom potresenim dušama kao što je njegova.

Događaj je okvalifikovan kao „najveće pojedinačno krvoproliće unutar američkih trupa za šest godina ratovanja u Iraku”. Ocena je propraćena nizom – zagonetki.

Zašto je ubijao svoje kad nije ni neprijatelje, bar po priči njegovog oca Vilburna (73) iz koje proizlazi da je sinovljev zadatak, u redovima inženjerijskog bataljona, bio „isključivo” da skuplja i popravlja oštećenu tehniku? Da li je bio rastrojen, kako najavljuju nadležni zvaničnici, ili razljućen, kako nagoveštava Raselova porodica? Nije li mu možda, prema drugim slutnjama, zaprećeno otpuštanjem iz službe od čijeg je dohotka planirao otplatu nove kuće i preseljenje u Teksas porodice, zasnovane u Nemačkoj? Šta mu je to prekipelo kad nije mogao da se strpi samo još šest nedelja do otpusta s ratišta i povratka u grad Šerman (tako nazvan po vođi borbe za otcepljenje Teksasa od Meksika)?

Iskusio i Balkan

Odgovori na ova i niz drugih pitanja moraće da pričekaju, bar do odluke suda gde će odgovarati za petostruko ubistvo. Nije, međutim, izvesno da iko može da do kraja usaglasi verzije o tome – zašto je vodnik „pukao” u sebi, a onda i pripucao na ratne drugove.

Izvesno je, međutim, da se prethodno nagledao „i sveta i svega”. U biografiji, koju citiraju AP i teksaski mediji, piše da mu je ovo bila već treća jednogodišnja tura u Iraku, da je rođen u Oklahomi, da je završio srednju školu, da se kopnenoj vojsci priključio 1994. Ubrzo zatim je „službovao” na Balkanu – „u Srbiji (neki preciziraju Kosovo) u drugoj polovini 1996, pa u BiH u drugoj polovini 1998.” Šta je tamo, tada bez ratova, radio – zasad nije poznato, kao ni da li je iskustvo s prostora bivše SFRJ uticalo na njegove potonje angažmane.

Oženio se u Nemačkoj, gde je „bar 10 godina” stacioniran u američkoj vojnoj bazi u Bambergu. Prethodni brak mu se raspao 1991. kada ga je tadašnja supruga ocrtala kao „nasilnika prema porodici”, zbog čega mu je sud odredio da od njihovog deteta uvek mora da bude udaljen bar 180 metara.

Poznanici iz detinjstva ga, međutim, opisuju kao „finog dečka”. Otac tvrdi da mu sin nije bio ni sklon piću ni odlasku u kafane, a da je bio „do kraja posvećen armiji”. Ništa, dodaje, nije nagoveštavalo tragediju, sve do pre neki dan kad se Džon u i-mejlovima supruzi u Nemačkoj i u telefonskim razgovorima s porodicom u Teksasu nije požalio da mu „dva oficira prete”…

Prema zvaničnoj verziji, starešine su mu oduzele oružje (što se retko događa vojnicima SAD u Iraku) i poslale ga na „posmatranje” u specijalizovanu kliniku baze „Kemp liberti”. Reporterka ovdašnje televizije Si-Bi-Es prenosi, pak, izjavu člana jedne njegove jedinice da se Rasel sam prijavio za tretman, ali da ga nadležni „nisu uzeli za ozbiljno, niti primenili terapiju koju je očekivao”.

Kad su ga otpustili sa antistresne klinike, oduzeo je, kažu, oružje od svog pratioca, vratio se u nju i posejao smrt. Za razliku od ovdašnje glavnine civilnih počinilaca masakra, učestalih u poslednje vreme, nije izvršio samoubistvo.

Čuju se, u međuvremenu, pretpostavke da je možda zločin počinio u kombinaciji egzistencijalnog straha i doživljenih ratnih strahota. Hoće reći: da je verovatno bio uzdrman i mogućnošću da zbog još nepreciziranih „prekršaja” dobije otkaz i izgubi pravo na vojnu penziju, što bi mu materijalno razorilo porodicu, kao i – proživljenim teškim situacijama na frontu.

Bez „savršenstva”

Pojedini posmatrači su skloni da zaključe kako je Rasel „eksplodirao” kao mnogi za koje je rat postao nepodnošljiv, naročito prilikom ponovljenih slanja na najveća bojišta današnjice, za kakva važe Irak i Avganistan. Broj samoubistava među američkim vojnicima na ta dva fronta lane je dostigao 140, što je rekord u statistici koja se ovde vodi od 1980. – i za 38 više nego pre dve godine.

Ali Rasel nije ubio sebe, nego petoricu kolega. Time je oživeo sećanja na slične obračune u nekadašnjem vijetnamskom ratu, kada su ubistva među američkim vojnicima bila češća nego sada, računa „Njujork tajms”. Ali, pre više od tri decenije odavde su u rat kretalo pod vojnom obavezom, što je pojačavalo i pojedinačne i kolektivne traume i proteste, dok se danas u oružane sukobe šalju profesionalne i uvežbane jedinice dobrovoljaca, čiji bi pripadnici trebalo da budu pripremljeni „na sve”…

Raselov slučaj je „dokaz da pripreme moraju da budu bolje”, priznao je kongresmenima šef Združenog generalštaba oružanih snaga admiral Majkl Malen. Hroničari podsećaju, međutim, da u raznim vidovima ratova nema savršenog metoda za sprečavanje – svakojakih užasa, psihičkih potresa, pa i pucanja u svoje.  

Momčilo Pantelić