Bio sam u krematorijumu Aušvica...

VIŠE OD SPORTA
Banjaluka – I ovoga puta gost „Politike” je posebna ličnost. To je Arie Livne, predstavnik Svetskog jevrejskog kongresa za područje bivše Jugoslavije, specijalni savetnik Milorada Dodika, predsednika Vlade Republike Srpske, i njen izaslanik u Izraelu. A Dodik mu je dao ovlašćenje da bude i njegov lobista u Evropi. 

Rođen je pre 88 godina u Budimpešti, kaže slučajno, „jer majka se tamo zadesila u vreme porođaja”. Boravio je i školovao se u Novom Sadu, a posle Drugog svetskog rata otišao je u Izrael i, u kolevci svog naroda, ostao da živi. Ali, bio je, istovremeno, i kosmopolita, građanin sveta. Posebno ističe da ima dve domovine, Srbiju i Izrael.

Kad bilo gde, i na bilo kom mestu, govori o Srbima uvek kaže: „Mi”. I to pravim vojvođanskim akcentom. Kad je ugovaran ovaj intervju portparol Milorada Dodika, lepa Biljana Bokić, kazala je da „Arie nije vršnjak svojih godina i da više pamti nego što piše”...  

Predstavite majku i oca...

Majka Ilona je dobrovoljno radila kao sestra u jevrejskoj bolnici u Budimpešti. Otac Slavko je bio vojnik u austrougarskoj vojsci. Ranjen je u borbi kod Pijade u Italiji, odakle je prebačen u bolnicu, u Budimpeštu, gde je upoznao moju majku. Imao sam nekoliko meseci kada sam sa roditeljima prešao u Novi Sad gde je živeo moj otac. U ovom gradu sam i odrastao.

Koliko su oni uticali na Vas?

Mnogo veći uticaj na mene je imala majka. Bila je izuzetna osoba. Od posledica porođaja ceo život je vukla levu nogu. Ona je iz religiozne porodice. Otac nije bio vernik. Bio je jedan izvanredan čovek, trgovački putnik. Zastupao je nemačke firme koje su proizvodile i prodavale štofove.

Kakve su sudbine Vaših roditelja?

Majka je 1944. godine deportovana u Aušvic. Završila je u gasnoj komori, a zatim je spaljena u krematorijumu. I otac je bio u Aušvicu. Odlično je govorio nemački i pisao goticom. Zbog toga su ga zadržali kao pisara i to mu je spaslo život. Umro je u Izraelu u osamdesetoj godini. Bio sam nekoliko puta posle rata u Aušvicu. Jednom sam se, puzeći, uvukao u krematorijum i iz njega izvadio parče šamota. To čuvam kao svetinju koja me podseća na majku.

Gde ste proveli rat?

Posle ulaska mađarskih trupa u Novi Sad uhapšen sam sa velikom grupom mladih Jevreja i Srba i odveden na prinudni rad. Otac je, ipak, uspeo da me prebaci u Budimpeštu, kod majčine porodice. Tu sam ostao do 1942. godine, kad sam, sa jevrejskom omladinom, odveden na prisilni rad u rudnik bakra, u Bor.

Kako ste to preživeli?

Kad sam u toku 1944. godine doznao da ćemo, zbog prodora trupa Sovjetskog Saveza, biti vraćeni u Mađarsku, odlučio sam da bežim. U bekstvu mi je pomogla porodica jednog Vlaha. On me krio u stogu sena, a zatim me uputio u 25. partizansku diviziju. U njoj sam bio borac do završetka rata.

Šta Vam je donela sloboda?

Po završetku rata vratio sam se u Novi Sad. Tu nisam našao nikog od porodice. Radio sam u vojnoj bolnici. Posle razgovora sa prijateljem iz mladosti, za koga nisam znao da radi u Upravi Državne bezbednosti, uhapšen sam 1946. godine. I zbog, navodnog, odavanja državne tajne, osuđen sam na 10 godina zatvora sa prinudnim radom! Ni danas ne mogu sebi da objasnim razloge zbog kojih sam uhapšen i osuđen.

Gde ste robijali?

U Sremskoj Mitrovici do 29. novembra 1953. godine. Pušten sam posle sedam godina. Možda bih izašao i ranije da se u zatvoru nisam izjasnio za Rezoluciju Informbiroa. Po izlasku iz zatvora, odlučio sam da se iselim u Izrael. Dobio sam dozvolu i u septembru 1956. godine otišao iz tadašnje Jugoslavije.

Kako Vam je bilo u Izraelu?

U početku mi nije bilo lako. Nisam znao hebrejski. Radio sam svakakve poslove. Bio sam i perač kola. Kasnije, kad sam naučio jezik, sve je bilo lakše.

Da li ste se bavili sportom?

Bio sam vrlo talentovan i dobar fudbaler. Ali, zbog slabljenja vida i nošenja naočara nisam mogao da napravim dobru karijeru. Bio sam, zaista, jako dobar i u stonom tenisu. A rekreativno sam se bavio tenisom i plivanjem. Sad, kad sedim uz televizor, moji omiljeni sportovi su košarka, fudbal i tenis. Osim njih, volim i sve ostale sportove, a bez preterivanja mogu reći da nema sporta koji ne volim i ne razumem.

Gde živite?

U Izraelu, u Jerusalimu, gde je sahranjena moja prva supruga, Jelisaveta Naumović, Srpkinja iz Beograda. To je najstarije pravoslavno groblje u istoriji, u doba Hrista. Ona je preminula pre trideset dve godine, u pedesetoj godini. Od tada svake subote, kad sam u Jerusalimu, posetim njen grob i tu „joj” iskreno ispričam šta mi se sve dešava. To može izgledati čudno, s obzirom na to što sam ateista, ali to mi pruža izvesno olakšanje.

Sa kim ste sad?

Sad živim u harmoničnom braku sa drugom suprugom, dvadeset dve godine mlađom Mirjam (56) i našom kćerkom Arijelom (29). Suprugu sam malo posrbio. Nju često dovodim u Banjaluku. Ćerka je završila neurobiologiju i farmaciju u Jerusalimu, a sad priprema doktorat. Sa njom imam drugarski i prijateljski odnos. Uložio sam sve svoje znanje da od nje stvorim osobu koja će imati izuzetne poglede na svet i život. I ona je sad jedna dragocena intelektualka, koja mi, u ovim poznim godinama, daje najviše zadovoljstva.

Kad ste se vratili u Srbiju?

Odmah posle ovog rata, devedesetih. Grupa ljudi me zamolila da pomognem prilikom rešavanja pitanja Vukovara i srpskom narodu u procesu reintegracije istočne Slavonije u Hrvatsku. General Žak-Pol Klajn je tada bio izaslanik Ujedinjenih nacija. Razgovarao sam sa Klajnom... I tako je počelo obnavljanje moje ljubavi sa Srbijom. Tada sam upoznao Slobodana Miloševića.

A Dodika?

Pozvan sam na Pale, gde je bila Vlada Republike Srpske. Tu sam imao niz sastanaka... A kad je Vlada prešla u Banjaluku upoznao sam se sa Miloradom Dodikom (50). I ta veza se razvila u jedno iskreno i veliko prijateljstvo. On je izuzetan čovek. Moja žena tvrdi da sam, u stvari, „usvojio” Milorada.

Čemu ga učite?

Ko poznaje Dodika zna da je njega savetovati gotovo nemoguće. Jednom, kada sam ga kritikovao, rekao mi je: „Ako ti se ne sviđa, formiraj stranku, pobedi na izborima i vodi politiku kakvu hoćeš”. Ipak, u slobodnim razgovorima mogu na njega da utičem. Imam veliko životno iskustvo u međunarodnim odnosima. Spadam u vrlo mali broj ljudi koji mu, ako se ne slažu s njim, to i kažu. 

Kakav je Dodik privatno?

On je čovek sa vrlo velikim srcem. Uvek želi da pomogne prijateljima, što je danas retkost. Smatram da je vrlo dobar otac, muž, sin i, naročito, deda. Neko će mi, možda, osporiti ove pohvale, ali ja, zaista, mislim ovo što sam rekao.

Gde ste sve bili vas dvojica?

Dodik je nekoliko puta posetio Izrael. Imao je tada kontakte sa najvažnijim ličnostima, uključujući i predsednika države. Bili smo i u Americi. I tu smo se sreli sa najvažnijim ličnostima iz jevrejskog naroda. Mislim da su veze koje je uspostavio, preko mojih prijatelja, stvorile znatno bolju sliku o Republici Srpskoj. I dalje radimo na uspostavljanju kontakta sa značajnim ljudima, ali ne bih sad pominjao njihova imena.

Da li BiH može da bude država?

Američkim ambasadorima sam otvoreno rekao da u ovom uređenju ne vidim budućnost BiH u zajedničkoj državi. Jer, dva njena naroda, Bošnjaci i Srbi, ne žele da žive zajedno. Spas je samo u federaciji. U federalnom uređenju, koje podrazumeva i centralnu vlast, svako bi, u svom delu federalne države, živeo po svom nahođenju...

Šta je cilj Svetskog jevrejskog kongresa?

Cilj Kongresa je održavanje veza sa svim svetskim državama u korist jevrejskih zajednica koje u njima žive.

Priča se da ste član Mosada?

Znam za tu priču, ali nikada nisam radio za izraelsku tajnu policiju. Da jesam, nikada to ne bih obelodanio. Želim da naglasim da većina Izraelaca, koji deluju kao privrednici, da bi sebi dali na značaju, pričaju da su bili u Mosadu. Naravno da nisu. Jer da jesu, to nikad, javno, ne bi kazali.

Šta će biti sa Jevrejima i Arapima?

Smatram da se sukob među nacijama mora rešiti mirom. Rat ne pomaže nikome. On samo produbljuje krize. Izraelsko-palestinski problem je, u poslednjih 60 godina, neuspešno rešavan bezbrojnim ratovima. Moj stav je: dve države – za dve nacije, jedna pored druge. Politika novog američkog predsednika Baraka Obame je podudarna sa mojim stavom.

Šta je za Vas holokaust?

To je najstrašniji događaj u životu ljudske vrste. Za mene je holokaust moja majka koja je ubijena bez ijednog razloga. Pitam se ko i zbog čega može tražiti oproštaj za ubijanje hiljade i hiljade nevinih... I dodajmo tome da su ustaše to činile na mnogo gore načine nego Nemci. Donju Gradinu, kod Jasenovca, posetio je i Albert Alkalaj, Jevrejin čijih je 37 članova porodice tu ubijeno. On je napisao: „Nećemo oprostiti, do poslednjeg kolena, onima koji su to uradili”...

Čemu se još nadate?

Miru u svetu i duševnom miru. Sreći sa svojom porodicom i, podrazumeva se, s prijateljima.

Koja reč objašnjava Vaš životni stav?

Humanizam u svim sferama života, za bolju budućnost svih nas. To je, ujedno, i moja životna filozofija.

Koliko poštujete izraz – volim te?

To je najdragoceniji životni stav. Retko se događa da vas neko zaista, iskreno, voli. Stvarno retko. I ako, ipak, nađete takvu osobu onda to duboko poštujte.

Šta je za Vas ljubav?

Iskrena ljubav je najvažniji odnos koji se može imati u životu. Ne mogu da se požalim. Znam da sam jako voleo žene, a mislim i one mene. Sad lagano prolazi vreme...

A da li i sad osećate pravo značenje tih reči?

Onog momenta kad čovek prestane da voli on prestaje i da živi. Nadam se da će me ljubav pratiti do kraja života...

Slavko Trošelj
Boro Marić