Od stiha do incidenta

Poslušali ste pesmu od koje ste se naježili, rastužili, zapali u apatiju, osetili mržnju ili vas je obuzeo bes? Mnogim zaljubljenicima u muziku ovo se dešava praktično svakodnevno. Muzika kao moćna umetnost u čoveku može da izazove i najburnija osećanja, ali i da proizvede neke neobične, nepredvidive, kontroverzne, pa čak i kobne reakcije. Kao najčešća „žrtva” slušanja pojedinih pesama i albuma navodi se populacija u tinejdžerskom razdoblju. Poruke pesama, omota albuma, živih nastupa i video-spotova pojedinih sastava i izvođača decenijama unazad predmet su oštrih kritika delova javnosti.

Najblaže rečeno, neobične posledice tekstova pesama nisu stvar novijeg datuma. Još pedesetih godina prošlog veka Din Martin imao je problema zbog pesme „WhamBam, ThankYouMa’am” , koja je ocenjena kao „sugestivna pesma”, koja omalovažava žene. I Bili Holidej se našla na udaru javnosti zbog obrade numere Kola Portera „LoveForSale”, zbog protesta roditelja, (uglavnom iz siromašnijih slojeva društva), da ova pesma promoviše prostituciju i da će to loše uticati na njihove ćerke.

Sa ekspanzijom rokenrola, šezdesetih godina, najveće probleme imale su upravo i najveće zvezde. Zbog bezbroj primera da „kvare omladinu”, prijava roditelja zbog naslova i reči pesama kao što su „LucyInTheSkyWithDiamonds” ili „SympathyForTheDevil”, ali i nekih izjava Kita Ričardsa ili Džona Lenona, „Stonsi” i „Bitlsi” su se tokom te decenije borili ne samo sa opterećujućom popularnošću već i teškim bremenom etiketiranja da su „đavolji advokati”. Ne treba zaboraviti ni Boba Dilan, ili „Dorse” koji su, takođe, zbog svog ponašanja i tekstova pesama optuživani da „podstiču omladinu na anarhiju i nemoralno ponašanje i širenje suicidnih ideja”.

U kasnijim decenijama desio se pomak, nažalost, u negativnom smeru. Pank i novi talas doneli su potpuno nov način razmišljanja, stil oblačenja i ponašanja kod omladine širom sveta, a rezultat je često bio ozbiljne posledice po pojedince, rasistički ispadi, ulični protesti... Grupi „Seks pistols” čak je odbijena viza i tako onemogućeni nastupi u SAD tokom 1978. godine, zbog straha od mogućih nereda.

Veteran hard rok i hevi metal scene Ozi Ozborn gotovo od početka svoje karijere suočava se sa činjenicom da ga mnogi doživljavaju kao umetnika koji posredno zagovara nasilje, samoubistvo, uzimanje narkotika... Njegovi raniji performansi na sceni ali i mnoge pesme ocenjene su kao sugestivne. Bivši frontmen grupe „BlackSabbath” 1986. godine našao se i na sudu, zbog pesme „SuicideSolution” („samoubilačko rešenje”) sa njegovog prvog solo albuma, „BlizzardofOzz”. Naime, roditelji izvesnog Džona Makoluma, tinejdžera koji se ubio u trenutku slušanja ove pesme, tužili su Ozija, tvrdeći da je upravo njegova muzika uzrok tragične smrti njihovog sina. Britanska zvezda branila se tvrdnjom da „pevati o nečem nije isto što i propagirati to” kao i podatkom da „SuicideSolution” zapravo predstavlja omaž preminulom pevaču sastava AC/DC Bonu Skotu. Ovaj slučaj okončan je u Ozijevu korist, s obzirom na to da je Makolum od detinjstva patio od teškog oblika depresije i da je ocenjeno da pesma kao takva nije direktno uticala na njegovo samoubistvo.

Otprilike u isto vreme, i sastav „JudasPriest” bio je na optuženičkoj klupi zbog optužbi da je njihov album „StainedClass” podstakao jednog mladića na samoubistvo.

Poslednje dve decenije, zbog nereda, problematičnog ponašanja fanova ili pojedinačnih incidenata, Merilin Menson, Eminem, grupe „Guns’n’Roses”, „Prodigy”, „RageAgainstTheMachine”, hiphop supersastav N.W.A. i mnogi drugi bili su gotovo redovni „gosti” naslovnih strana, i to ne samo muzičkih magazina.

Zanimljivo je da su i naizgled uzorne pop-megazvezde, za kakvu se predstavlja Madona, izazvale buru reakcija. Nekoliko Madoninih spotova („LikeaPrayer”, „JustifyMyLove”, „WhatItFeelsLikeForaGirl”) cenzurisano je ili čak zabranjivano na pojedinim TV stanicama, zbog posrednog ili (po nekima) otvorenog propagiranja nasilja, seksualne promiskuitetnosti, i antihrišćanskih scena.

Zbog velikog broja pesama sa eksplicitnim i potencijalno sugestivnim tekstovima Američka asocijacija izdavačke industrije je 1986. godine, pod pritiskom Roditeljskog muzičkog istraživačkog centra, uvela obavezno etiketiranje omota logom „ParentalAdvisory: ExplicitContent” (u prevodu: Savet roditeljima: eksplicitan sadržaj) svih albuma za koje se proceni da bi na bilo koji način svojim tekstovima mogli da utiču na ponašanje slušalaca. Posledice „anatemskog” crno-belog loga osetio je veliki broj bendova koji se bave onim žanrovima muzike koji se često apriori smatraju potencijalno „problematičnim” (među kojima su i hiphop, rok i hard rok, hevi metal, pank i mnogi drugi podžanrovi).

Sa druge strane, usledio je period kada su čak i totalno anonimni sastavi preko noći postizali veliku popularnost upravo zbog činjenice da su na „crnoj listi” izdavačke industrije, pa je prava armija mladih počela da sluša bendove koje su doživljavali kao svoje heroje. Iako se ovaj vid pokušaja da se uticaj tekstova pesama svede na minimum i dalje striktno primenjuje, on je u eri nekontrolisanog širenja Interneta i sveopšte dostupnosti informacija prilično izgubio na značaju.