Zašto „delije" nisu „zvezdaši"?

Na dan utakmice Crvena zvezda – Bajern, 25. oktobra 2007, u prvom kolu Lige Uefe, u novinama se pojavilo sledeće saopštenje:

„Zatečeni odlukom da su nam zastave zabranjene na Karaburmi u znak protesta smo izašli napolje i pokazali javnosti koliko ljudi stoji iza tih zastava i koliko nam one znače. Pozivamo sve Delije i zvezdaše da nam se pridruže jer zajedno moramo da se izborimo da na našem stadionu opet gledamo spektakle kakve smo do sada pravili. Smatramo da zastava ne može nikoga da povredi, kao ni koreografija, bubanj... Zato smo rešeni da istrajemo u našim protestima ukoliko se ovo iživljavanje bude nastavilo.”

Šta je starije: fudbal ili navijači

„Sportski žurnal”, odakle je preuzet ovaj navod, upoznao je čitaoce da im se to  obraća navijačka grupa „Delije Sever”. Ovakvom njenom potezu prethodila je naredba Ministarstva unutrašnjih poslova da se zbog bezbednosti ne unose zastave s motkama i ostali navijački rekviziti.

Svrha ovog razmatranja nije da ulazi u to šta je ispravno u navedenom slučaju, niti da ponavlja ono što već i vrapci znaju, nego da ukaže na nešto što je do sada izmicalo pažnji.

Pogledajte drugu rečenicu saopštenja: pozivaju se sve Delije i zvezdaši?! Za koga navijaju zvezdaši je jasno, a za koga su, onda, Delije?

Naravno, svi znamo da su to „najverniji navijači Crvene zvezde”, oni za koje je „Zvezda život, a ostalo su sitnice”. Ali, zašto onda u svom nazivu nemaju ime „svog” kluba?

Isto je i s navijačima Partizana. U nazivu Grobari nema imena kluba koji „vole kao oči svoje”. I danas nema nijedne navijačke grupe koja drži do sebe, a da nije pustila sebi na volju i izmislila neko ime, koje samo po sebi nema nikakvu vezu s klupskim nazivom.

Obratite pažnju na drugi deo navedene rečenice: „da opet gledamo spektakle kakve smo do sada pravili”. Dakle, svrha nije čak ni navijanje, nego „spektakli kakve smo do sada pravili”. Čini se da su lončići pobrkani.

Partizan je prekjuče igrao na Banjici protiv Rada u, kako reče njegov trener Jokanović, nefudbalskim uslovima, pošto je domaćin kažnjen da igra bez publike. Da li je to odgovarajuća kazna nije tema ovog teksta, nego shvatanje, koje se uvek ponavlja u ovakvim prilikama, a glasi: „fudbal se igra zbog navijača”.

Na stranu što se u fudbalu to ne zapitaju kad na utakmicama u prvenstvu države ne dođe ni sto ljudi. Ili, da li je odgovarajući fudbalski ambijent kad u polufinalu nacionalnog kupa Partizan, kome ovog proleća ruže tako cvetaju da ih ima za izvoz, na njegovom stadionu protiv Banata gleda, kako piše na zvaničnom klupskom sajtu, „oko 2.000 svedoka”.

Suština je u sledećem: prvo se pojavio fudbal, pa pošto je bio zanimljiv počeli su da dolaze gledaoci, a onda se nekima od njih iz ko zna kog razloga jedan tim dopadao više od drugog i nastadoše navijači.

A kako su tek stvari okrenute naglavačke kad treneri i igrači pozivaju publiku da im bude 12. igrač. Umesto da za svoje pare uživa u igri ili bar provede prijatno vreme od gledaoca se traži da „ostavi srce na tribini”.

Da je jadan tim koji ne može da pobedi bez pritiska iz publike ukazao je još 1924. u listu „Sportista”  pionir fudbala u Srbiji Milan Mata Miodragović. Pitao je čemu ta ekipa da se nada sutra kad bude igrala u gostima, gde će njen protivnik imati brojnije ili bučnije pristalice?

Navijači, naravno, mogu i treba da utiču na igru, ali tako što će aplaudirati za dobre poteze, a zviždati zbog loših. Onda će njihov igrač biti čvrsto na zemlji i svestan svog učinka.

Ima slučajeva da navijači odluče da svih 90 minuta aplaudiraju svojima. Tako se desilo da jedan Zvezdin fudbaler desetak puta centrira i nikako da pogodi nekog saigrača, ali svaki put dobije pljesak. I kako onda čovek da ne pomisli da je igrao odlično?

Današnji navijači su, ruku na srce, i dosta oštećeni. Treneri i igrači više ne objašnjavaju igru, pa da oni s tribine mogu da znaju šta se dešava na utakmici. Obrazloženja su danas tipska: pobeđuje se kad se „ispoštuje” dogovor (ne kaže se kakav), a gubi se kad se – ne „ispoštuje”. Nerešeno, kanda, biva kad se dogovor delimično „ispoštuje”.

Klupska vojska

U nedostatku autoriteta navijačke grupe su stekle još jednu važnu ulogu u klubovima – postale su izvor moći. One su svojevrsna klupska vojska i ko nema njihovu podršku teško će opstati na vlasti u klubu. Njihova naklonost se pridobijala od besplatnog puštanja na utakmice do raznih drugih povlastica koje su dovele do toga da za neke može da se kaže da im je profesija – navijač.

U Crvenoj zvezdi je čak bilo i slučajeva da su neki kojima je do kluba više stalo nego igračima upadali na trening i „uterivali pamet u glavu” prvotimcima. Na žalost, danas je i sam pojam navijač gotovo poistovećen s pojmom huligan. Ali, o tome je već mnogo pisano, pa nema potrebe da se ponavlja i ovde.

Obratite pažnju, međutim, na Zvezdin sever ili Partizanov jug, a isto važi i za tribine ostalih navijačkih grupa. U moru zastava ne vidi se ili, da ne grešimo dušu, retko se vidi – klupska.

Umesto nje šarene se zastave raznih navijačkih grupa, koje, istina, unose bogatstvo boja, ali kakvi su to navijači koji ne mašu zastavom kluba nego zastavom koja predstavlja njih, njihovu navijačku grupu? Ispada da im utakmica služi da skrenu pažnju na sebe, da izvedu pripremljeni „spektakl”, koji ima svoje draži, ali nema veze s fudbalom, a sam klub potiskuje u drugi plan.

Ivan Cvetković