Evo me jopet u inozemstvu…

Sigurna sam da i među vama, čitaocima Politike Online ima mnoštvo onih koji su rođeni u nekoj od bivših YU republika, a danas žive u nekoj drugoj zemlji, koja im nije domovina. Tako je i samnom. Rođena i odrasla u Beogradu, živela i radila na Kipru, u Velikoj Britaniji, evo me danas u Francuskoj, a srce me, što sam starija, sve više vuče na neku sasvim desetu stranu, u Hrvatsku…Uh, gde baš tamo, međ’ neprijatelje, reći će neki Srbenda…
Evo i zašto - moj otac je Srbin rođen u Hrvatskoj, koji je posle Drugog svetskog rata, kao ratno siroče, kome su ustaše 1941.g ubile i oca i dedu, poslat kod strica u Beograd na školovanje. I tamo je ostao do kraja života, ali svoj zavičaj nikada nije zaboravio. Ljubav prema kordunaškom kršu preneo je i na mene, jer me je još kao malecku, kao paketić znao da spakuje na gospićki autobus, “Autoprevoz Otočac”, koji je u 6.30 polazio sa beogradske autobuske stanice, i da me pošalje kod Nane na letnje ferije. A moja Nana, sva zabrađena u crno, čekala me k’o ozebo sunce kod Ninine lokve, oko 4 sata popodne…Tako maleško dete oni samo poslali na autobus…brinula je moja Nana da me neko ne ukrade usput, da se ne izgubim, da se ne dogodi nekakav sudar usput...dug je to put, 480 km…
A ja, joj, radosti moje kad stignem u taj raj…Sve zeleno i bujno, zrikavci zriču, trava miriše, kupine zrele svuda oko mene…Ispružiš ruku i ubereš taj slatki nektar… a kad kiše padnu, za dan, dva, eto i vrganja i žutih lončica…Ništa lepše nego kad se ujutru budiš uz kukurikanje petlova, a Nana već umesila hleb, za mene hlebčić i žuti lončići ispečeni na plotni šporeta na drva… A ceo bogovski dan imam pred sobom…Da li da čitam lektiru koju sam ponela iz Beograda, da li da sa drugarima pravim kolibe od pruća, dok oni čuvaju goveda i ovce, ili da Nani malo pomognem kad prevrće seno, bio bi red…Ili je najbolje ići na kupanje na slapove Korane…Dileme razne, a dugo toplo leto se lenjo rasteže pred tobom…I kad se na kraju dugog i toplog leta, posle dva meseca, vratiš u velegrad pomešaš sasvim žlice i kašike, škarice i makaze, deke i grame, vareniku i mleko, grah i pasulj, tisuće i hiljade…I opet jedva čekaš sledeći raspust…

I onda se sve razbi u paramparčad…Nana umrla, zaratili Srbi i Hrvati (a lepo je moja Nana uvek govorila – sa njima se ne treba pačati tj.svađati), tata oboleo i onda i sam uvenuo – „život su mi skratili Tuđman i Milošević“, imao je običaj da kaže, sa puno sete u glasu, pred sam kraj…Naninu kuću opljačkali, onda zapalili i digli u vazduh…Voćnjak iždžikljao, stare komšije tj. susedi izbegli i pomrli u Srbiji, osim nekolicine staraca koji su se vratili da umru na svom ognjištu…A korov svuda, prekrio sve…Ja, danas nekoliko decenija starija, negde sam daleko…

I baci mi napirlitana službenica ličnu kartu kroz puškarnicu beogradskog MUP-a… Dreknu iz sveg glasa, da je čuju čak do Terazija…Šta ste Vi došli da ovde tražite srpsko državljanstvo, kad ste Vi državljanka Hrvatske! Molim, ko jel’ ja?…pa ja sam rođena u Beogradu, majka mi sa Čukarice, deda po majci bio Solunac…ja sam ovde završila osnovnu, srednju školu, fakultet, pravdam se ja…kako ja sad iz Hrvatske...pokupih onu ličnu kartu i posramljeno izađoh napolje, dok me još neko od okolne publike ne pljune, ili dok mi bar ne udari čvrgu – ej, Hrvatica tu među nama…ko bi rekao, tako lepo govori ekavski…mada videlo se to odmah čim su njenim ušima više prijali hrvatski šlageri nego arlaukanje srpskih pevaljki…

I evo me danas opet u starom voćaru posle tačno 20 godina…Srećna ili sretna, sa suzama u očima gledam staru jabuku, kožaru koju je deda zasadio 1933. kad se rodio moj otac…Nekoliko oraha u cvetu, daće Bog da bude dobar rod ove godine …Šljive posečene i tako nema ko rakiju od njih da peče, još manje da pije…Stara kruška, gnjilača, još je tu, preko 150 godina stara, zovu je Napoleonka, nadživela sve…Od nje je sećam se dobra rakija – kruškovača … Tata je poslednju ispekao 1991.g...imamo još jednu litru u Beogradu i danas…Srce mi igra u grudima i sve mislim iz okolnog šipražja pojaviće se moja Nana, sa grabljama u ruci…Ili će iz Gojinog grma naići moj tajo, da odigramo još neki tablić…no, nema ih…A ja, ja se opet osećam nekako sasvim lepo, čak radosno, bez trunke mržnje…Drago mi je što sam opet tu, posle toliko vremena…I što sve moje nije prekrio pepeo i šaš…