Stvarno, može li Zvezda da propadne?

Niko, verovatno, ne očekuje da Crvena zvezda može da propadne. Takvo shvatanje može da bude i dobro i loše.

Dobro, jer uliva samopouzdanje da se rešava zadatak koji ima rešenje. Loše, jer čemu mozganje kad neće propasti.

Kada veliki upadaju u životnu opasnost

Veliki upadaju u životnu opasnost kada se promene okolnosti u kojima su postali veliki. To mogu da budu promene u društvu, na primer promena državnog uređenja, mogu da budu čisto sportske, recimo, promena sistema takmičenja, mogu da budu mešovite, kao uvođenje profesionalizma umesto amaterizma...

Ceh onoj prvoj vrsti platili su naši predratni klubovi. Neki su nestali kada je Jugoslavija okupirana i rasparčana, a neki kada je oslobođena i obnovljena. U Beogradu su ugašeni BSK, Jugoslavija i BASK, u Zagrebu Građanski, HAŠK i Konkordija, u Sarajevu SAŠK i Slavija, itd.

U Čehoslovačkoj su pre rata glavni suparnici bili Slavija i Sparta. Posle rata je Slaviju istisnula Dukla, posleratni vojni klub, koja je posle raspada Čehoslovačke pala u niži rang takmičenja, dok je Slavija ponovo postala konkurent Sparti.

Prva prvenstva kod nas su igrana po kup-sistemu i u takozvano uže takmičenje za državnog prvaka su ulazili prvaci podsaveza (Beogradski, Zagrebački, Ljubljanski, Splitski, Subotički i Osječki). Kada je uvedeno ligaško takmičenje onda je bez zagarantovanog predstavnika ostala prvo Subotica, a potom i Osijek.

U prvom posleratnom prvenstvu svaka republika je morala da ima bar jednog predstavnika. Posle toga je bilo šampionata bez klubova iz Crne Gore, Slovenije i Makedonije.

U Zapadnoj Nemačkoj su se do 1963. za prvaka države borili prvaci regionalnih liga. U prvoj Bundes (Saveznoj) ligi za Bajern nije bilo mesta. A kad je ušao u nju vrlo brzo se probio u vrh i postao najuspešniji nemački klub u istoriji (od 21 titule samo jednu je osvojio pre njenog osnivanja). Nirnberg, takođe klub iz Bavarske, bio je ukupno devet puta prvak, a od toga samo jednom u Bundesligi (1968).

Do 1965, uključujući i predratno doba, kod nas su se kao prvaci smenjivali klubovi iz Beograda, Zagreba i Splita. A onda je uveden profesionalizam, ne baš pravi, ali dovoljan da posle Olimpijskih igara 1964. naši prvoligaški fudbaleri nisu mogli da igraju za takozvanu olimpijsku reprezentaciju sve dok se Međunarodni olimpijski komitet zalagao za amaterizam. I u prva dva prvenstva profesionalaca u našoj zemlji prvaci su bili Vojvodina i Sarajevo – brže su se privikli na nove uslove. Zvezda je potom brzo uhvatila priključak.

U Holandiji je profesionalizam uveden 1954. U prvih devet posleratnih godina Ajaks je bio šampion samo jednom (1947), a onda je počelo njegovo zlatno doba. Od 2000. godine, kada su na Zapadu zavladala pravila Evropske Unije (da ne nabrajamo ovde kakve su sve promene time nastale) zavladao je PSV. Računajući i ovogodišnji šampionat u kome je već pobedio AZ klub iz Ajndhovena je od deset mogućih osvojio čak sedam titula.

Presahla moć republičkih perjanica

Vrlo je poučno i šta se dešava u bivšim jugoslovenskim republikama. Klubovi koji su nekada bili njihove perjanice uglavnom su izgubili vodeća mesta.

U prvom šampionatu samostalne Makedonije (1993) Vardar je bio prvak bez izgubljene utakmice (27 pobeda i sedam nerešenih). Pobedio je i u naredna dva, onda još 2002. i 2003, a ovo će mu biti šesta sezona bez titule prvaka.

U Bosni i Hercegovini je Sarajevo bilo najmoćniji klub (kada je osnovano 1947. u njega su po naredbi prebačeni najbolji fudbaleri Željezničara). Za sedam godina, uzimajući u obzir i ovu, koliko se igra zajedničko prvenstvo BiH samo je jednom postalo šampion (2007).

U Crnoj Gori je Budućnost bila vodeći klub. U prvom samostalnom šampionatu je trijumfovala Zeta, a u drugom Budućnost, koja se u ovogodišnjem za titulu bori s Mogrenom koji joj je odmakao dva boda. Podgoričani zasad nijednom nisu osvojili kup.

Od svih republičkih velikana najgore je prošla Olimpija. Bila je prvak u prve četiri sezone nezavisne Slovenije, a onda ne samo što više nijednom nije bila šampion, nego se čak i rasformirala. Obnovljena je, krenula je od najniže lige i naredne sezone se vraća u Prvu ligu.

Izuzetak je, naizgled, samo Hrvatska u kojoj, prema očekivanju glavnu reč vode Dinamo i Hajduk. Račune im je pomrsio samo Zagreb 2002.

Zašto se promenio odnos snaga? Posledica političkih promena.

U vreme Jugoslavije Olimpija, Vardar, Budućnost, pa i Sarajevo su bili svojevrsne reprezentacije svojih republika. Zbog toga je tamošnji viši interes bio da ti klubovi uzimaju najbolje što tamo uspeva.

Po raspadu Jugoslavije izgubila se potreba da bilo koji klub bude bitniji od drugih, jer zašto bi u svojoj državi bio „državniji” od drugih klubova? Izuzetak je Hrvatska zahvaljujući Tuđmuna. I za njegovog života se nije krilo da je Dinamo (to jest HAŠK Građanski, pa Kroacija kako mu je po želji predsednika države menjano ime) „državni klub”.

S nestankom velike Jugoslavije promenile su se prilike i u Srbiji. Ostalo je suparništvo Crvene zvezde i Partizana, a od ostalog ni kamen na kamenu.

Do 1966, do Brionskog plenuma, kada je praktično počela decentralizacija Jugoslavije, bilo je zlatno doba Partizana. Iako je formalno odavno bio odvojen od JNA i dalje je preko svog rukovodstva (generali) bio vezan za nju.

Kada je Jugoslavija počela da se račva u šest rukavaca u svakom od njih je jedan klub imao bolji protok.

Tada je Crvena zvezda i nadmašila Partizan. Ali kada su nestale te društvene, ekonomske i političke okolnosti ona je nastavila kao da se ništa nije promenilo posle 1991. Štaviše, izgleda da do dana-današnjeg to nije potpuno ni shvatila.

Zvezdu od propasti ne mogu da spasu ni država, ni biznismeni, ukoliko ne nađe čoveka koji će znati šta da od koga može da traži i šta da radi s tim kad to i dobije. I, razume se, da živi s klubom.

U svojoj istoriji Zvezda je imala takve ljude. Na primer, Slobodana Ćosića, koji joj je udario temelje i počeo da je zida. Ili dr Aleksandra Obradovića, koji ju je poveo ka profesionalizmu, ali je zakukurikao pre nego što je svanulo, pa je 1964. platio zbog toga. Ili Vladimira Cvetkovića, koji se u poslovima velikog kluba snalazio kao riba u vodi.

Ivan Cvetković