Juščenko briše simbole staljinizma

Ukrajinci su se proteklog vikenda za trenutak posvetila uspomeni na sve one svoje sunarodnike koji su pali kao žrtve nekadašnjeg staljinističkog režima. U znak poštovanja prema preminulima, u blizini Kijeva, na mestu gde je sovjetska tajna policija u periodu od 1937. do 1941. ubila i spalila tela više desetina hiljada osoba, održan je skup uz učešće najviših državnih funkcionera.

Obraćajući se okupljenima, ukrajinski predsednik Viktor Juščenko je ustvrdio: „Ukrajina je dužna da se konačno očisti od simbola režima koji je uništio milione nevinih života – to nije deo naše istorije, kako neki cinično kazuju. To je deo komunističkog sistema...“ Predsednik je ovom prilikom našao za shodno i da se „pohvali“: „Tokom 2007–2008. u Ukrajini je demontirano više od 400 spomenika posvećenih ličnostima iz komunističkog režima, organizatorima velike gladi, političkih represija 1937–1941. Promenjeno je više od 3.000 geografskih naziva koji su nosili imena tih ljudi...“

Istorija kao oružje

Ne treba sporiti Juščenkovu želju da na čistac istera grehe nekadašnjeg staljinističkog režima. Ali tvrditi da oni nisu deo i ukrajinske prošlosti teza je koja, definitivno, ne drži vodu. Upravo stoga, kako navode komentatori, stiče se utisak da Juščenko svoje odlučno ograđivanje od perioda staljinizma ne čini zarad istorijske istine nego sa jasnom namerom da, igrajući na kartu nacionalizma i rusofobije, obezbedi poene prikladne za neke današnje političke obračune. Nije, naime, tajna da su pozicije predsednika u toj meri uzdrmane da on, praktično, više i ne može da računa da će na predstojećim izborima (januara 2010) obezbediti drugi mandat.

Tretiranje istorije kao oružja u političkoj borbi nije nepoznata taktika i primenjivano je u mnogim postsocijalističkim državama, posebno u periodima tranzicije, kada je građanima trebalo skrenuti pažnju sa svakodnevnih egzistencijalnih problema. Međutim, Juščenkovo otvoreno igranje na kartu ukrajinskih nacionalista iz vremena Drugog svetskog rata i suprotstavljanje njihovog delovanja delovanju struktura Staljinovog režima izaziva prilično neugodna osećanja. Kao da šef ukrajinske države rasvetljava jedan deo prošlosti da bi zamaglio drugi.

Predsednik prećutkuje da su u sovjetskoj Ukrajini, pored već navedenih staljinističkih, postojale i neke druge snage koje su se, takođe sa neprimerenom surovošću, obračunavale sa nedužnim stanovništvom. Misli se, pre svega, na zločinačko delovanje pripadnika ukrajinskih nacionalističkih grupacija koje su se borile na strani nacističke Nemačke a protiv tadašnje sovjetske države, pa samim tim i protiv – Ukrajinaca. Ali i protiv drugih naroda, posebno ruskog, poljskog, slovačkog...

Kanadski istoričar Viktor Vartolomejevič Polišćuk (1925–2008), rođen u Volinjskoj oblasti (pred rat pod poljskom upravom, i sa oko 16 odsto poljskog stanovništva), čiju su porodicu sovjetske vlasti 1939. proterale u Severni Kazahstan, po povratku u rodni kraj posle Velikog otadžbinskog rata, suočio se sa dobronamernim ali neprijatnim savetom: „Nikome ne pričaj da si Ukrajinac i govori isključivo poljski.“ Porazilo ga je i to što su svi njegovi rođaci preuzeli poljska imena i prezimena. Objasnili su mu da ovde Ukrajince pamte po velikom zlu. Naime, Ukrajinska ustanička armija (UPA) izvršila je između 1942. i 1945. pravi pokolj nad lokalnim stanovništvom. Samo 11. jula 1943. odredi UPA napali su 167 poljskih sela od kojih je 99 u potpunosti uništeno, a desetine hiljada ljudi oterano u smrt. Viktor Juščenko se lično založio da se pripadnicima UPA dodeli status boraca za slobodu Ukrajine.

Nedoslednost u osudi

Nedoslednost ukrajinskog predsednika izazvala je podozrenje i nedavno (28. februara), prilikom obeležavanja 65 godina od tragedije u selu Guta Penjacka, gde je 1944. u samo jednom danu pobijeno između 600 i 1.000 osoba, uglavnom žena i dece, dok su sve kuće pretvorene u lomače. Mada su ukrajinski nacionalisti uporno odbijali da priznaju učešće jedinica UPA u toj tragediji, ispostavilo se da su upravo oni za Nemce obavili prljavi posao.

Juščenko je, međutim, i ovaj zločin stavio u kontekst „sukoba dva totalitarna režima – nacističke Nemačke i staljinističkog Sovjetskog Saveza”. Problematično je to što pod „staljinističkim Sovjetskim Savezom” Juščenko podrazumeva isključivo Rusiju, bez Ukrajine. A podsetimo, veliki broj ukrajinskih nacionalista dobrovoljno se tokom Drugog svetskog rata stavio u službu nacista. Navedimo samo kao primer zakletvu koju su morali da daju svi oni koji su pristupali ukrajinskoj SS diviziji „Gličina“: „Zaklinjem se tebi, Adolfe Hitleru, kao fireru i kancelaru nemačkog rajha, na vernost i hrabrost. Klanjam ti se i biću ti pokoran do smrti.”

Žrtvama ukrajinskih nacionalista teško da bi bilo lakše da znaju da su stradali od ruke svojih zemljaka, a ne od ruke Nemaca ili staljinista.