KUTIJA

Pretpostavljam da mnogi, iako svakodnevno čitaju imena raznih reditelja u najavnim i odjavnim špicama televizije, u bioskopima, ili u programima pozorišta, ne znaju tačno čime se taj čovek, zapravo, konkretno bavi. Iz karikaturalnih prikaza reditelja po raznim komedijama neko će steći utisak da su to histerične osobe koje neprestano viču, čupaju kosu i skaču kao pomahnitali. U reportažama sa snimanja (takozvanim making off-ovima) oni su predstavljeni kao samozadovoljne osobe koje neumereno dele komplimente svojim saradnicima, dok u prikazima sa pozorišnih premijera daju izjave koje su običnom gledaocu uglavnom teško razumljive. Možda zato ne bi bilo zgoreg reći reč-dve o toj profesiji.

Drami, bar u onom obliku koji poznajemo iz antičke Grčke, prethodile su svetkovine u slavu boga Dionisa. Učesnici proslave formirali bi Dionisovu svitu i u neobuzdanoj igri dovodili su sebe do stanja ekstaze. Nešto slično bismo mogli videti i dan-danas, naročito ako skupimo pare i odemo na ostrvo Bali u Indoneziji. Tamo, naime, domoroci izvode rituale stare nekoliko hiljada godina.

Rituali predstavljaju obredne igre koje bi trebalo da učesnike uvedu u svet MAGIJE. Ono što je bitno jeste pravilo da su pokreti i glasovi kojeučesnici u ritualu proizvode strogo propisani. Vrač kontroliše da se sve odvija po već odvajkada utvrđenom redosledu. Cilj ovih ponavljanja jeste da učesnici rituala padnu u TRANS, to jest u stanje u kome zaboravljaju na realnost i uplovljavaju u novi, magični svet koji će ih, a to je glavni smisao rituala, spasti od svakodnevnih problema.

Drama je proizašla iz rituala. Ono što im je zajedničko jeste baš taj kolektivni upad u trans i zaboravljanje realnosti koja okružuje kako učesnike u drami tako i gledaoce. Sedeći u pozorištu ili u zamračenoj bioskopskoj sali, slično kao u ritualu, tonete u samozaborav i počinjete da živite životima drugih, to jest poistovećujete se sa LIKOVIMA i umesto svojim bavite se njihovim problemima.

Bitna razlika između magijskog i dramskog, ritualnog i dramatičnog jeste tošto se u drami svaki put pojavljuje novi sadržaj. Zato drama ima mogućnosti da ode dalje od rituala koji je, da se tako izrazim, jednoznačan, upotrebljiv samo za određenu namenu. Drama je sposobna da zakorači dalje od prostog uvođenja u trans, ona nudi ideje za razmišljanje. Na taj način postaje produkt ljudskog promišljanja, što sa ritualom nije slučaj.

Po analogiji, ono što vrač čini u ritualnom obredu, u drami bi trebalo da obavlja reditelj. Da li je baš tako? Profesija reditelja nije tako stara, kao što će neko možda pomisliti. Čak i u pozorištu, koje postoji najmanje dvadeset osam vekova, ona je novijeg datuma, bar u smislu onoga što danas podrazumevamo pod rediteljem. U antičkom teatru pisac je bio taj koji je preko didaskalija davao uputstva oko postavke komada na scenu,a u Šekspirovo doba taj posao je obavljao najstariji glumac, dakle, neko sa iskustvom.

Profesija reditelja je isticala kandidaturu za svoje postojanje, rekli bismo, tek sa tehničkim usavršavanjem i komplikovanjem organizacije pozorišta. O kakvoj komplikaciji govorim? Antičko pozorište, ono iz klasičnog perioda, bilo je svedeno na tri osnovna elementa: gledalište, kružna pozornica i prirodna pozadina. U skladu sa sve izrazitijim potrebama kasnijih komada, dolazi do konstruisanja skene, prvo od drveta, da bi kasnije taj deo pozorišta bivao zidan i podizan na više spratova. Sama institucija pozorišta biva, dakle, u građevinskom (i suštinskom) pogledu sve komplikovanija. Igra se, na primer, pomera iz partera i uvis. U rimskim pozorištima se oko gledališta podižu bočni zidovi, tako da antički teatar, nekada jednostavna građevina, sada postaje veoma komplikovan prostor u kome igru treba dobro organizovati.

U trenutku kada je zapadnoevropska civilizacija postavila krov na tu građevinu, dobili smo Pozorište kutiju, klasičnu instituciju evropske kulture koju imamo do danas. Pogledajte parisku Operu ili Narodno pozorište u Beogradu i videćete istu stvar – ozidano i na vrhu poklopljeno antičko pozorište. Čim je pozorišni doživljaj sa otvorenog prostora prebačen u zatvorenu kutiju, sa celokupnom skalamerijom koja je pratila tu selidbu, pojavila se izrazita potreba za osobom koja će rukovoditi postavkom komada na scenu. Tako se pojavio reditelj.

Njegovi zadaci su, međutim, još uvek bili tehničke prirode. Što reče Ron Harvud, reditelj je bio tu da natera glumce da nauče tekst i da pazi da se ne sudaraju među sobom i sa nameštajem na bini. Ta profesija za svoj razvoj najviše duguje jednoj drugoj kutiji – filmskoj kameri. Tek sa pojavom izuzetno komplikovane tehnologije kao što je filmska, rediteljska profesija postaje i kreativna. Kao čovek koji jedini ima uvid u budući izgled filmskog dela on odjednom dobija neograničene mogućnosti da autorski oboji film. Vrlo brzo će se reditelji pokazati kao jedini pravi tvorci filmskih dela i svoj posao će uzdići na nivo umetničkog čina. Kolika je stvaralačka moć filmskog reditelja uskoro se videlo i u pozorištu gde su pozorišni reditelji, u želji da svoju kreativnost podignu na viši nivo, počeli da koriste iskustva filma (fragmentarna dramaturgija, kadriranje, montaža i slično).

Kad bolje razmislim, reditelj mi liči na čoveka zagledanog u jednu treću kutiju: mađioničarevu. On, kao nekakav mag, odande upravlja našim iluzijama. Nije ni čudo što je prvi filmski reditelj, po imenu Žorž Melijes, bio baš to – mađioničar.