DRAGAN BUJOŠEVIĆ

Osmehnuta lakoća. To je Italija. Izdužena kao što osmeh izduži usne. Valjda je to osnovni razlog zašto kada kažem letovanje, mislim Italija. U poslednjih dvadesetak godina letovao sam tri puta u Gradu (između Trsta i Venecije), Rimu, Firenci, Siciliji i Sorentu. I nikada nikakav problem, I sve može – uz osmeh, naravno.

Naravno, ono nema problema – ne znači da vam neće ukrasti novčanik, kao što su pre dve nedelje ukrali mom drugu Milanu u Firenci; da kelner neće pokušati da vam uvali neki krš od ribe umesto brancina, da neće pokušati da vam naplati više... ali to je nešto što vam se događa i u rodnom Beogradu. (Uzgred uživao sam u varanju "države" plaćajući kafanske račune ispisane rukom na parčetu papira, koje će vam Italijan uvek radije poturiti nego one kasa-blokove sa pedeveom.)

Uglancane i nalickane italijanske restorane naći ćete u Parizu. Ni u rimskoj Via Veneto, sinonimu slatkog života, nećete naći restorane nakinđurene kao u beogradskoj Ulici Strahinjića Bana. Najraskošniji restoran koji sam video u Italiji je onaj u sorentinskom hotelu "Vitoria", ali samo zato što je napravljen onda kada su u njemu ručavali Bajron, Gete, Vagner... Ali u kafani, uz toskanska vina koja koštaju i preko 200 evra, možete da nađete "domaće vino" za 15 evra i da doživite kao u veronskom restoranu "Dvanaest apostola" da vas stari vlasnik provede kroz vinski podrum pričajući vam opijajuće priče o vinima. A ona su takva da sam u Sorentu prekršio svoj običaj da pijem samo crno vino i  nekoliko puta srkutao beli "greko di tufo".

Jelovnici u restoranima nisu kao telefonski imenici i jede se regionalno. U Sorentu su špageti sa vongolama sa paradajzom, u rimskom Trastevereu su sa tucanim papričicama u restoranu koji drži Kalabrez a sa sosom zgusnutim brašnom u kafanici čiji je vlasnik čovek sa Sardinije. Naravno, još pamtim najbolje špagete sa vongolama koje sam pojeo u životu na Ortiđi (Sirakuza, Sicilija) u kojoj se rodio Arhimed. Ali, zato što se jede regionalno u 14 kafana u koje sam zašao u Sorentu nisam našao firentinski oso buko. Našao sam ga u Rimu, ali kafana nije radila, gazda je na feragostu, odmoru.

U Italiji treba letovati kada letuju Italijani – u avgustu. Najmanje su dva razloga: zato što je gužva, vesela gužva na sve strane i zato što Italijani čine većinu gostiju u kafanama koje znaju da njima ne mogu da uvale bakalar umesto orade.

Naravno Italija je nestvarna. Pre dve godine sam uživao gledajući sa kreveta hotelske sobe u Etnu koja se pušila i more koje je toliko plavo da je tu sniman film "Veliko plavetnilo". Lepotu Sorenta, Kaprija, Pozitana, Amalfija i Ravela neću ni pokušati da opišem. Pobegli su od tog zadatka i Gete, i asketa Lav Tolstoj, i revolucionar Maksim Gorki, i hedonista Vinston Čerčil, i zatajna Greta Garbo, i ovovremeni pisac Gor Vidal koji živi u Ravelu u kome je Vagner našao inspiraciju za Persifala. Napisaću samo da me je lepota Sicilije naterala da u 50. godini naučim da vozim kola, e da bih stigao u svaki njen budžak.

Italija je za mene idealno letovalište i zato što nikada u životu nisam legao na plažu da se sunčam. More je zato da se baciš u njega i plivaš dok ne pomodriš, onda izađeš, obrišeš se i odeš u život, šta god to značilo: gluvarenje u kafeima  švrljanje po ulicama, zagledanje u spomenike (po nekim procenama 50 odsto svetske kulturne baštine je u Italiji). Iako sam proveo po celo letovanje bazajući po znamenitostima Rima ili Firence, skamenio sam se u Pompeji, gradu koji je Vezuv skamenio 79 godine. Kada sam video tragove kolskih točkova usečene u tvrdi kamen i uglačani kamen na česmi gde su Pompejci pili vodu bio sam siguran da će neko od njih tog časa iskočiti ispred mene.

Znam, moraću da se vratim u Sorento. Stavim na glavu prvi "panama" šešir koji sam u životu kupio ovog leta u Sorentu, prekršim zavet nepušenja i zapalim "partagas" i u Maloj luci još jednom čujem Renca Arbora sa Italijanskim orkestrom kako na napolitanskom pozivaju "Torna a Surjento".      

Novinar