Moždani orkestar

Zašto biste odlazili u koncertne dvorane, ako muzičke note izviru iz vašeg tela? Svaki moždani talas propraćen je otkucajima srca, i to je za sada sve. Preostaje jedino da se prepustite zvucima koje nikada niste slušali.

Na Univerzitetu Pompeu Febra u Barseloni (Španija) okupila se neobična družina koja muziku stvara neposrednim učitivanjem moždanih valova, pod upravom „dirigenta emocija”. Poznato je da većina izvođača godinama mukotrpno uvežbava da iz pojedinih instrumenata izvuče željene zvuke. Ali to ne važi za multimodalni moždani orkestar, kako se rogobatno zove novina koju opisujemo.

I notni zapisi i video prizori nastaju jednostavnim beleženjem moždanih zbivanja i srčanih ritmova, bez ikakvog uplitanja ostalih delova tela. Čudno, veoma čudno, zar ne? Hoćete li to lakše shvatiti i prihvatiti, ako kažemo da dotični muzičari i istraživači izučavaju veštačka (sintetička) opažajna (perceptivna), osećajna (emotivna) i saznajna (kognitivna) ustrojstva (sisteme)?!

Odskora su počeli da shvataju i razumeju čvrstu sponu koja povezuje um, mozak i telo, naglašava rukovodilac poduhvata Pol Verčur, dodajući da ih osobito zanima šta su u stanju da učine um i mozak, ukoliko se zanemari telo (neposredno se prespoje za odašiljanje signala). Nesvakidašnji orkestar izveo je nedavno delo „Eksmoušn”, kompozitora Džonatasa Mancolija, koje je poslužilo samo kao predložak. Konačni oblik dali su sami izvođači koji su nadgledali učestalost, jačinu, zvuk i sliku. Šta su, u stvari, uradili?

Na glavama su imali kape sa elektrodama preko kojih su bili priključeni na moždane talase (EEG), a sve to je prenošeno na dva velika ekrana iznad samog orkestra. Slika električnih zbivanja u mozgovima (elektroencefalogram) četiri izvođača prikazivana je u istom trenu (u realnom vremenu).

Kako i šta osećamo može da se unese u krug koji je podeljen na četiri četvrtine (kvadranta), poređane prema jačini i vrednosti. Drugim rečima, koliko ste uzbuđeni i u kojoj je meri to dobro ili loše, objašnjava biolog Ana Mura zadužena za sprovođenje dotične zamisli.

Postojale su prva i druga violina (i još ponešto), samo oličene u ljudskim mozgovima.

Dva izvođača imala su zadatak da posmatraju monitor ispred sa stupcima bleštavih slova i da se usredsrede na određeno znamenje. Ubrzo se na ekranu pojavio znak u moždanom otisku poznat pod nazivom P300. Preostala dva izvođača su gledala u kutije sa četiri sijalice koje su svetlucale različitom učestalošću. Iz toga je nastajala druga vrsta moždanih pobuda – tzv. vizuelno izazvan potencijal (SSVEP). Jedna vrsta uplivisala je na jačinu, a druga na modulaciju (spuštanje i podizanje) zvuka.

Možadani muzičari su odašiljali zvuke ili uticali na njihovu učestalost i modulaciju, zasnovane na dva pomenuta učinka uočena u elektroencefalogramu.

Nešto dalje udobno je sedela osoba nazvana „dirigent emocija”, noseći par naočara za virtuelnu stvarnost i posmatrajući umetničke slike Behdada Rezazadeha. Za to vreme uređaji su joj merili otkucaje srca i provodljivost kože i iscrtavali istovremeno linije kucanja i linije moždanih talasa.

Izvođenje je sličilo doživljenom osećanju, što je za naučnike dokaz da je mozak delao izvan tela. Zar povremeno ne želimo da napustimo vlastito?

U dotičnom umetničkom pregnuću ostvaren je zadivljujući spoj tehnologije (biometričke) i medicine, s jasnom ciljem da se zaviri u ljudsku svest. Za sada su naučnici tek zagrebali po površini, velika tajna je znatno dublje zapretena.

Za početak: šta bi na to mogli da kažu kompozitori, dirigenti i muzičari?