Srpski Brodvej u srpskoj Atini

Briljantin – to je naš stav i naš san, naša priča... nonšalantno pevuši Žarko Stepanov, u „tesnoj koži“ Denija Zuka i zanosi a la Travolta, na sceni Pozorišta na Terazijama.

Igra se „Briljantin“. Gotovo četiri decenije od prvog izvođenja u hladnoj i memljivoj maloj sali teatra Kingston Majns u Čikagu, najduže izvođena predstava u istoriji Brodveja ovajdila je odskora i beogradsku pozorišnu blagajnu – karta više traži se bar mesec dana unapred.

 U međuvremenu, mjuzikl Džima Džejkobsa i Vorena Kejsija o romantičnoj letnjoj „šemi“ između glavnog „frajera“ u školi, Denija Zuka i smerne devojke Sendi Di, obišao je planetu i postao stalni inventar kućnih žurki, na kojima su devojke, na video-rikorderima premotavale omiljene pesme („Hopelessly Devoted to You“, „Sandy“) iz ekranizovane verzije „Briljantina“ (1978) sa Džonom Travoltom i Olivijom Njutn Džon. 

 „Briljantin“ koji se i danas igra energija je koja se vidi i oseća: komad premazan svim „bojama“ popularne kulture.

Kulture kritikovane i nipodaštavane, jer, navodno, preteruje u izrazu, provocira, vulgarizuje, pojednostavljuje, površno i senzacionalistički tretira ozbiljne stvari. I svakom u publici omogućava da, kako kaže Džon Fisk, pop-teoretičar – barem jedno veče i sam postane umetnik i stvara sopstvene sadržaje.

Popularno je, dakle, nešto istinito i jednostavno: kultura izrasla iz svakodnevice. Baš kao što je i ideja o „Briljantinu“ nastala davne 1970. godine, na jednoj zabavi, kada su autori Džim i Voren, uz pivo, odlučili da napišu mjuzikl o životu tinejdžera poput onih iz njihove škole.

Inspirisan muzikom pedesetih koju je puštao sa ploča, tek što je dobio otkaz na mestu šefa u jednoj prodavnici, Voren počinje da piše „Briljantin“ s nadom da će se u Americi nakon Vijetnamskog rata nešto promeniti. Iako ovakva očekivanja u današnje vreme zvuče potrošeno, „Briljantin“ je u postavci „Pozorišta ne Terazijama“ pročitan upravo tako: i kao zabavljačko pozorište, ali i kao društvena pobuna, nepristajanje na kodeks ponašanja u socijalnoj sredini, u ovom slučaju, predstavljenoj kao škola. (Ima simbolike u tome što se taj novi, pacifikovani, teatarski muzički bunt odvija tačno preko puta mesta onog plišanog, studentskog, od pre deceniju i po, predvođenog takođe glumcem u strukiranom kožnjaku.)

Deni (Ž. Stepanov) i njegova ekipa, Kiniki (Milan Bosiljčić) iRodžer (Milan Tubić), međutim, danas nose tamne farmerke, bele čarape i koledžice, ali žele da „sruše“ stereotipe poželjnog ponašanja, popravljajući (prvenstveno kradenim delovima) krš od automobila. Nova mašina za njih je svemoguća „munja“ kojom će se „boriti“, kako za devojačka srca tako i za prestiž kod protivničkog tabora mangupa.   

Ženski kružok, „pink dame“, čine one obične devojke iz susedstva, koje nemaju baš puno ambicije za učenjem, ali maštaju o tome kako će postati popularne ili barem „uloviti“ poznatog dečka (Vinsa Fontejna –  u predstavi poznatog „di-džeja“). I one bi da se razlikuju od bezlične mase, te oblače ružičaste jakne, koketiraju, puše, koriste žargon grupe, teško prihvataju pridošlice, podjednako su patrijarhalne i slobodne.

Glavna junakinja, Sendi, trpi transformacije svojstvene pop žanru, čiji je simbol upravo ona Madona o kojoj spomenuti Fisk govori kao o sveticikurvi: od mamine i i tatine devojčice do fatalne plavuše u pripijenim kožnim pantalonama sa štiklama od dvanaest centimetara... (Na pauzi „Briljantina“, neko je priznao da mu se više dopada plavuša od crnke, neku staru gospođu dirnuo je Ricin mirjamski senzibilitet, a jednoj studentkinji kostimi nisu bili dovoljno„fensi“...)

Za pop kulturu, koja očekuje podršku publike, više od simboličkih, važna su značenja koja pripisujemo tekstu: svako vidi ono što želi: gotovih rešenja u popularnoj kulturi nema.

U zadnji čas, sticajem okolnosti, „Briljantinu je, nenadano, pripala čast da, večeras, otvori i ovogodišnje „Sterijino pozorje“ u Novom Sadu, umesto ranije predviđenog hit mjuzikla „Pozorišta na Terazijama“, „Maratonci trče počasni krug“ Dušana Kovačevića (režija Kokan Mladenović), zbog povrede jednog od glumaca. 

Drastičnije nego u „Briljantinu“, u „Maratoncima“ je naglašen sukob tradicionalnog, mafijaškog i „mrtvačkog“ sa nesputanim, pravičnim, životnošću... Na jednoj strani je grobarska i perverzna familija Topalovića, a na drugoj njihov izdanak, i ipak drugačiji Mirko (Ivan Bosiljčić), koji želi normalan život izvan grobova i ubistava pevajući: „Neću da budem grobar“. Na „oblaku“ površnog i pop kulture lebdi Đenka (Marko Živić, Gordan Kičić), koji pravi glamurozni holivudski film sa golim devojkama, mladićima, kojima je prijava za kasting ulaznica za „Veliki“ svet. Đenka želi u Evropu među zvezde, jer tamo nema dosadne palanke. Želi zabavu, ležeran život – spektakl. I u scenskom smislu „Maratonci“ svoju magičnu snagu crpe dobrim delom iz pop-kulture. Scena je prenatrpana protivrečnostima – energijom igrača, Đenkinim motorom, sanducima, dimom i krematorijumom. 

Ostaje da se vidi hoće li drugi proboj „lakih nota“ na klasičnu sterijansku scenu trajnije promeniti Pozorje, ubrizgavajući mu novu, „egzitovsku“  publiku, koja nimalo stidljivo osvaja jednu po jednu of-scenu od rubova ka pozorišnom epicentru? Od terazijskog srpskog „Brodveja“, do srpske Atine...

Pretprošle godine konvencije Pozorja prvi put su popustile pod naletom pop-kulturno upakovanog „Čikaga“. I ova muzička drama („Pozorište na Terazijama“, režija, opet, Kokan Mladenović) oslanja se na pop-teatar našeg vremena. Polazeći od istinite priče koja je obelodanjena onda kada je reporterka „Čikago tribjuna“, dobila ekskluzivno pravo na intervju sa striptizetom, koja je ubila svog ljubavnika, ovaj mjuzikl nadgrađuje je u duhu „briljantinskih“ obrazaca. „Čikagu“ to polazi za rukom i tako što, prikazujući korumpirani i cinični ambijent jednog društva, vrlo radikalno ruši sve naše konvencije o nejakim ženama, kojima je mesto pored muža i porodice. 

Deo uspeha sva tri muzička pozorišna hita koji i u ovoj, kriznoj,sezoni drže gledališnu napetost, leži u autorskom (i rediteljskom) prepoznavanju još jednog kanona popularne kulture: onog koji uvažava zadovoljstvo telesnog, koje je takođe vid otpora prema disciplinovanom socijalnom miljeu.

U popularnoj kulturi je dozvoljeno da se telesna energija širi i pokazuje, da se dionizijski nagon oslobodi nekontrolisano i nesputano. Zbog toga Rico (Dušica Novaković) u „Briljantinu“ samouvereno nosi suknju do kolena sa visokim šlicem do struka, spava sa dečkom na prvom„sudaru“ i glasno se (da svi u sali čuju) poverava drugarici da nije dobila menstruaciju.

I Đenka u „Maratoncima“ pokazuje publici svoje nago telo, uči palanku kako se snimaju ljubavne scene i pomaže Kristini da spozna svoju ženstvenost.

Da, kultura je izašla iz muzeja, ona je fluidna i zavodi nas svojom „odvratnom površnošću“, kako bi rekao Burdije. 

Na to će Deni i ekipa: „A konvencije neka ostanu iza nas.“