Vudstok: mir, muzika i seks

„Ugrabiti Vudstok”, novi je film reditelja humaniste Anga Lija, nastao prema memoarima pisca Eliota Tibera, zahvaljujući čijim je svojevremenim (i slučajnim) zaslugama ovaj mitski trodnevni koncert održan krajem šezdesetih godina prošlog veka. Film Anga Lija je uverljiva i maestralno režirana rekonstrukcija i samog događaja i epohe, veoma duhovit i koloritan, muzički autentičan, optimističan i mirotvoran.

Ovo je i prva komedija koju je ovaj 55-godišnji američki reditelj tajvanskog porekla (Pingtung, oktobar 1954) snimio. Posle drama kakve su bile „Svadbeni banket”, „Razum i osećajnost”, „Ledena oluja”, „Pritajeni tigar, skriveni zmaj”, „Planina Broukbek” i „Požuda, oprez” i posle osvojenih Oskara, venecijanskih „Zlatnih lavova”, kanskih nagrada i „Zlatnih globusa”.

Svetska premijera Lijevog „Ugrabiti Vudstok”, u takmičarskom programu 62. Kanskog festivala, bila je ispraćena gromkim aplauzima, a sama filmska priča o istorijskoj „najezdi pola miliona hipika na gradić Betel i Belo jezero”, na trodnevni koncert mira i muzike, dočekana je i sa nostalgijom i razdraganošću, ali i sa povicima aklamacije i od strane onih koji nisu ni bili rođeni kada se dogodio Vudstok.  

U kanskom razgovoru sa Angom Lijem (hvala Sari Vilbi), saznajemo i da je on kao četrnaestogodišnjak na Tajvanu znao šta se te 1969. godine dogodilo u Americi:

U mojoj porodici su se gledale vesti i televizija. Tajvan je tada bio pod američkom protekcijom i bili su nam dostupni i muzika i filmovi. Pamtim tadašnje komentare odraslih o „invaziji hipika” i o tome da se Amerika menja.

Godinu dana posle studentskih nemira, ugušenih batinama, suzavcem, krvlju i lažnim obećanjima, američka omladina je zapevala, a muzičke zvezde pevale tri dana iz sveg glasa. Vaš film nije priča o muzičarima već o ljudima koji su na koncert došli?

(/slika2)Film je pre svega priča o tome kako je do koncerta uopšte došlo i zašto svi kažu „koncert u Vudstoku” kada se on održao u gradiću Betel i bio „ugrabljen od susednog mesta Volkil, u kojem lokalne vlasti nisu dozvolile nikakvo prisustvo „sramotne dece cveća”. Koncert je organizovala kuća „Woodstock Ventures” producenta Majkla Langa, Eliot Tiber, unutrašnji dekorater u Grinč Vilidžu, čiji su roditelji u Betelu imali mali motel, izdao je Langu dozvolu, upoznao ga sa vlasnikom velikih pašnjaka na Belom jezeru, i tako se čitava stvar dogodila. I to i tada i sada zovemo samo Vudstok. U filmu se čuje muzika svih tadašnjih pop-ikona, ali je film o generaciji koja je definisala iskustvo koje će zauvek promeniti njihove živote i pop-kulturu uopšte.

Iz ove sadašnje vizure i sa ovim novim iskustvom, kakav odnos imate prema koncertu zvanom Vudstok i prema epohi u kojoj se on dogodio?

Mislim da je još tada posađeno seme za mnoga pitanja sa kojima se i danas veoma ozbiljno bavimo. Ne mislim pri tom samo na pitanja ljudske slobode i prava na slobodno izražavanje i bunt, već i na probleme ljudske duhovnosti. Postoje mnoge predrasude u vezi sa tim događajem, ali je on sigurno bio mnogo više od „seksa, droge i rokenrola”. Bio je to vapaj za mirom i pravdom. Kada mi je Eliot Tiber pričao o Vudstoku i razlagao ideju za snimanje filma, ređao se čitav niz fascinantnih anegdota na ove teme. U knjizi koju je o ovim događajima pisao, o svojoj ulozi u svemu tome, jedino je preskočio da bude detaljniji u opisu sopstvenog lika. To je posle nadgradio u scenariju Džejms Šejmus.

Šejmusova je zasluga što je ovaj film komedija?

Šejmus je znao da ja već dugo želim da napravim komediju bez cinizma i kada nam je tokom promocije filma „Požuda, oprez” U San Francisku, Eliot Tiber prišao i poklonio nam svoju knjigu, i jedan i drugi smo znali da bi to mogao biti dobar materijal za ostvarivanje mojih želja.

Džejms Šejmus je još uvek Vaš „alter ego”?

Nema dobrog reditelja bez sjajnog scenariste, a Šejmus je najbolji. Ovo nam je jedanaesti zajednički film i još uvek smo spremni za nove izazove. Za „Ugrabiti Vudstok” Šejmus je kreirao pametan i smešan svet i koncept kroz koji sam ja mogao da lebdim.

U filmu se osim mladalačkog vapaja za mirom i pravdom, vidi i čuje poziv na seksualne slobode. Seks je čest pokretač radnje u Vašim filmovima, ali ne i jedini?

Konflikt između društvenih obaveza i ličnih sloboda prisutan je u svim mojim filmovima. To je konflikt između unutrašnjih demona, onoga što stvarno jesi i onoga što bi želeo da budeš. Što se seksa tiče, on može da bude katalizator za ljubav i vezu. Ne mislim da je seks isto što i ljubav, ali oni su vrlo bliski, to je nešto najintimnije u ljudskom biću. Takođe, oni su i veoma dramatičan i izuzetno važan deo naših života. Samo razmislite o procesu uzimanja i davanja. U ovom filmu seks znači oslobađanje iluzija, predrasuda, koda ponašanja, razdragane mladosti u sukobu sa konzervativnom starošću.

Filmovi poput „Ledene oluje”, „Planine Broukbek” i ovog najnovijeg, govore da Vi veoma dobro poznajete Ameriku, njene temelje – američku srednju klasu?

Ne znam da li dobro poznajem Ameriku, ali dobro poznajem ljude i ljudsku prirodu. U Njujorku imam svoj dom u kojem žive moja supruga i deca. Često putujem i na Tajvan kako bih posećivao majku, brata i sestru. I na jednom i na drugom mestu osećam se kao kod kuće. Moja zvanična adresa jeste u Njujorku, ali kulturološki se tamo još uvek osećam kao autsajder.