Kultura u gumenim čizmama

Politika: Problem je što će kriza potrajati pa će novca realno biti manje ubuduće. Kako se ponašati u krizi?

Medenica: Ja jesam za decentralizaciju, ali mantra decentralizacije ima i naličje, a to naličje može biti nekad provincijalizacija. Ne kažem da momenat provincijalnog ili lokalnog ne može biti prepoznat i u Novom Sadu i u Beogradu. Belef je za mene lokalna manifestacija, koja ima društveni značaj za Beograđane koji su tokom leta ostali u gradu: da ipak imaju neku kulturnu zabavu. Mi, ljudi iz struke, znamo i da nekim predstavama u selekciji Sterijinog pozorja koje dolaze iz Vojvodine, tamo nije mesto.

Lalić: Ne bih sada o programu, u situaciji kada govorimo o pitanju golog opstanka. Moj profesor Jovan Hristić, kada nas je učio kako da pišemo drame, govorio je: Deco, morate da prikažete gledaocima od čega vaši junaci hleba jedu. Ja s rupom u budžetu od 100.000 evra u ovom trenutku imam ozbiljan problem i koristim sve svoje alate, veze, moći da to prevaziđem nekako. Nisam zaslužio tu rupu, razumem državu, razumem pokrajinu, ali ne razumem odsustvo pravovremenosti.

Bradić: Ja sam pre tri meseca rekao da će biti hleba i maslaca, za kavijar neće biti. To je veoma jasan signal. Naravno, i mi bismo voleli da je situacija drugačija. Ali ona mora da se sagleda u celini, u protivnom, doći ćemo do pozicije da je ovaj festival jedini koji je značajan. Šta ćemo onda sa Vrnjačkom Banjom, Užicem, na primer?

Tucaković: Kriza, evidentno je, neće biti samo ove godine, nego po svim signalima koje dobijamo iz globalne zajednice, ona se projektuje najmanje na sledeće dve godine. Gledajući nacrt Zakona o kulturi na sajtu Ministarstva, o kojem će tek biti dosta polemike, očito je da se kultura nalazi u fazi transformacije. Slučaj Egzita, odnosno Sinema sitija, odnosno Sterijinog pozorja u ovoj koncepciji, vidim kao pozitivan primer transformacije. Ne smeju određene interesne klike iz Beograda da traže svoj interes u manjim sredinama, nego ta energija mora da dolazi, kao u slučaju Leskovca, od mladih ljudi u tim sredinama. Tako izbegavamo fenomen „beogradizacije kulture”. S druge strane, i ti ljudi moraju da shvate da prelazimo na novi model kulture gde Ministarstvo ne sme da bude jedina adresa. Ne bih upadao u zamku da li je trebao 6. oktobar, da li je trebalo ovo ili ono ranije da se napravi u kulturi, bitno je da jednog trenutka mora da se krene. Odajem priznanje Ministarstvu kulture što je u ovom trenutku odlučilo da učini taj korak. Sad je pitanje da li je to bio pravi trenutak, i da li je to popularna mera? Popularna mera sigurno nije i Ministarstvo će biti kritikovano čak i da je potpuno u pravu, jer i mnoge dobre vlade u Evropi su pale u ovom momentu krize.

Politika: Kako da se izvrši racionalizacija? Kultura je na raskrsnici, tranzicija je, traže se novi načini finansiranja programa i institucija.

Tucaković: Jedan od problema koji ne sme da se izgubi iz vida su bioskopi. Ono što se nije desilo pozorištu i nekim drugim umetnostima to je piraterija. U centru Beograda nalazi se stalak sa filmovima, gde se drastično krši zakon. Ova količina divnih ljudi u uniformama koja se zove policija ne reaguje na taj drastičan prekršaj. I kritika nije na adresu Ministarstva kulture, nego Ministarstva unutrašnjih poslova. Film trpi strašno zbog toga. Niste gledali „Beogradskog fantoma” – izađite na ulicu, za sto dinara kupićete kopiju. To je film koji treba da bude dika i ponos festivala u Novom Sadu! Njegovi autori nisu isključivo čekali na sredstva Ministarstva da putem uspešnosti tog filma odrede svoju dalju sudbinu.

Bradić: Nije bitno ko je dao novac, bitno je da imamo kulturni proizvod. Ako se finansira projekat festivala u Vojvodini, to može da se radi sa nekoliko nivoa: jedan je republički, jedan pokrajinski, jedan gradski ili opštinski. U Srbiji, južnije od Beograda, ako nekoj manifestaciji ne date podršku, ona će je teško dobiti u samoj toj sredini, zato što lokalna vlast nije kadra da uvaži takav potencijal. Ministarstvo kulture je dužno da prati opšti interes i u lokalu. Situacija koja se desila u Boru, socijalni slučajevi koji se lošom preraspodelom budžeta u lokalu, i od zaposlenih u kulturi, stvaraju širom Srbije, nama šalju poruku nad kojom se valja zamisliti: poruku o tome koliko se i kako troše budžeti opština na određene, i na koje i kakve manifestacije. A da ne govorimo o institucijama kulture u tim gradovima, gde se ljudi na poslu kreću u gumenim čizmama, gde prokišnjavaju zgrade, gde postoji veliki problem devastacije i materijalnog i kreativnog.

Lalić: Kad smo kod decentralizacije, videli ste dve predstave koje su naknadno uvrštene u program Sterijinog pozorja. Ako imate rezultate koje, recimo, pravi Biljana Vujović, direktor Narodnog pozorišta u Nišu, važno je prepoznavanje i ohrabrivanje. Ona je postavila predstave koje će doći na Pozorje, koje je radio sjajni Andraš Urban, sada radi sa Dušanom Jovanovićem. Takav pi-ar efekat doprineće da se lokalni čelnici zainteresuju za neko pozorište, da sutra daju veći budžet i da mi možda festivalom potpomažemo neke sredine. Jer je „Deže Kostolanji”, pozorište u Subotici, pet puta interesantnije i bolje od Zvezdara teatra. To odgovorno potpisujem. To treba da se izgovori. Ovde ima puno inercije, kolotečine.

Medenica: Jedna značajna stvar je ovde izrečena, a to je da li je brend određene institucije značajniji od programa te institucije i da li mi na razvoju publike radimo više time što jačamo brend, ili tako što ćemo voditi računa o programu. Stavljam apsolutni naglasak na program, iako je u toku mog mandata na Pozorju glavni problem bio izostanak marketinga. Sterijino pozorje nikada nije imalo dobar marketing, dok nije Ivan Lalić došao na njegovo čelo. Ali mislim da je sada, očigledno, segment programa ostavljen po strani, jer je fokus stavljen na marketing. Postoji u Novom Sadu evidencija da je internacionalizacija Sterijinog pozorja, koju sam sprovodio dovodeći i strane predstave po domaćem tekstu, apsolutno promenila strukturu publike. Prvi put na Pozorje počela je da dolazi i mlađa publika. Hoću da kažem da se samim programom menjala publika. Revijalni festivali imaju kulturološki značaj, ne i estetski, a festivali sa konceptom imaju i kulturološki i estetski značaj. Daću još jedan primer: u toku mog mandata umetničkog direktora Sterijinog pozorja, za četiri godine nijedan domaći reditelj nije dobio Sterijinu nagradu, dobijali su samo stranci koji su radili domaće tekstove negde u inostranstvu. To nije nešto zbog čega se radujem, naprotiv, ali jeste estetska misija. Time se daje na znanje da su, eto, neki švajcarski ili nemački reditelj bolje razumeli srpski tekst.

Bradić: Godinama su nagrade nastajale tako što onaj ko nagradu nije dobio na „ovom” festivalu mora je dobiti na sledećem. Tako je nastala festivalomanija.

Tucaković: To je sindrom, nekad se zvao „indigo” sad se zove kopi-pejst. Ali, i veliki festivali dolaze u krizu. Kanski festival je u ozbiljnoj krizi poslednjih nekoliko godina, zbog toga što su drugi festivali koji mu dišu za vrat, Venecija i Berlin, svežiji, hrabriji, inovativniji. Ne zaboravimo industrijski aspekt filmske umetnosti, jer dešava se da ovde i nesvesno nekad kopiramo matrice postojećih festivala u inostranstvu. Druga stvar je ta asimetrična kulturna federacija gde imamo Beograd i Vojvodinu, s jedne strane, a jug s druge strane. To nije ni sociološka, ni politička, pa ni ideološka konstatacija, nego surova realnost. Nismo pomenuli još jedan veliki pojam, a to je glamur koji se veže za festivale. Glamurizacija u provincijalnim uslovima dobija prilično zakošenje, postaje neukusna nušićevsko-kovačevićevska kategorija. Plašim se da borski incident može da bude početak lavine. Postoji opasnost da u ovoj ekonomskoj krizi kultura počinje da se prepoznaje kao luksuz.

Bradić: Mi o tome apsolutno razmišljamo. Ambijent je takav da u ovom trenutku kultura može postati kolateralna šteta – ako se o tome ne vodi dovoljno računa, i ako se tom pitanju ne pristupi pažljivo, već se nastavi sa realizacijom neuspešnih projekata ili sa „negovanjem” propusta iz prošlosti. Imao sam takvih živih diskusija i u Nišu, i u nekim drugim mestima, gde se kulturni radnici i te kako bune zbog toga što, kada analiziraju sistem finansiranja kulturnih institucija i programskih manifestacija u prethodnom periodu – vide da čak više od 95 odsto sredstava ide u Beograd i Vojvodinu. Okolnosti su takve, i teško ih je izmeniti preko noći.

Medenica: Mislim da nije bilo dovoljno reći da je publika već u okviru jedne umetnosti dosta različita, a pogotovo kada se poredi od umetnosti do umetnosti. Kada je pozorište u pitanju, nijedan marketinški aspekt ne može tu umetnost učiniti masovnom umetnošću i masovnom kulturom. Mislim da je pogrešna strategija mnogo ulagati u marketing, kojim će se pozorišna publika povećati za pola procenta.

Lalić: Ja se snažno protivim tom. Daću ti jedan obrazac.

Medenica: Ne postoji mogućnost da se protiviš tome, zato što nemaš činjenice.

Lalić: Prošle godine smo primenili jedan recept gde smo koristili kanale komunikacije i ciljnu grupu Egzita za skretanje mladih ljudi ka filmu. Tada je 55.000 ljudi bilo u Novom Sadu, u gradu koji nema bioskop. Mene jako zanima ove godine na Sterijinom pozorju koje ima veći broj programa, da li ću uspeti, koristeći istovetne kanale komunikacije, da privučem i otkrijem novu publiku. Verujem da su mi dobre šanse, prodaju se karte za veoma skupe predstave, Šerbedžija košta 2.000 dinara, ide jako dobro. Naravno to nije ciljna grupa…

Ivan Medenica: To jeste ciljna grupa za ljude koji ne idu u pozorište, jer oni dolaze na ime Šerbedžije, iako znamo iz stručnih krugova da neke od tih predstava nisu umetnički veoma relevantne.

Ivan Lalić: Nacionalne predstave, dve, tri su prodate već za nekoliko dana.

Bradić: Imamo sada dve osnovne teze i mislim da je to i osnova budućih razgovora. S jedne strane, to su programi festivala, i inovacije tih programa; s druge strane – uzdizanje publike. Često najelitniji događaji, ukoliko su dobro najavljeni i promovisani, postižu najveći uspeh. Ali je najvažnije da festival ne bude reproduktivan, već produktivan, ne kopi-pejst, nego da afirmiše nove vrednosti; ne samo publiku, nego vrednosti.

Ivan Medenica: Važno je reći, „uzdizanje publike”, a ne samo uvećanje publike, ne znam da li je ministar namerno izabrao pravu reč.

Bradić: Namerno.

Politika: Postoji festivalizacija publike i ljudi su po inerciji navikli na to, možda zato što im nisu ponuđeni alternativni obrasci. Da li postoje neki jeftiniji modeli, pošto je kriza. Neka „noć pozorišta”, „noć filma”?

Ivan Lalić: To je  pitanje trijaže. U svetu svaki dan po jedan festival nastane. Pustite njih same da se bore, pa će jedan privući program, drugi neće, jedan će propasti, itd. Ministarstvo kulture u ovom trenutku treba da ima neke mehanizme finansiranja, da pokaže koje smotre hoće, a koje neće.

Meni se nije dopala ona podela na pravu kulturu i na festivale koja je spomenuta na početku – da li je tu kulturna industrija kriva ne znam – taj pejorativan odnos prema svemu festivalskom. Jer, festivali postaju sociološki imperativ u savremenom društvu gde čovek jednostavno nema vremena da konzumira repertoarske sadržaje, već traži best-of, traži kompilaciju, traži druge sadržaje, i da nešto pojede, i da nekog sretne, da napravi neki posao, koprodukciju, neku saradnju, neko umrežavanje.

Ivan Medenica: Da li postoje alternativni modeli? Pa postoje i to je vrlo zanimljivo. Recimo, pozorišta organizuju veoma često u svetu, a sad i kod nas, tzv. šou-kejs, naprave mini-festival od vlastite produkcije, pozovu partnere, goste, kritičare, strane producente i napravi se vrsta alternativnog festivala, od predstava te kuće, bez dodatnih sredstava, što je zanimljiv alternativni model.