Večni žal za titulom iz 1993.

Pre gotovo deceniju i po Nenad Peruničić se kao 22-godišnjak iz Crvene zvezde otisnuo u beli svet. Za 14 godina u inostranstvu je osvojio sve najvrednije evropske rukometne trofeje i stekao zvanje jednog od najboljih levih bekova svih vremena. Uprkos slavi i bogatstvu klubova u kojima je igrao, nikada nije zaboravio na tim u kojem se afirmisao. Naprotiv.
Imao je nameru i želju je da se vrati u klub iz Ljutice Bogdana i da upravo tu stavi tačku na briljantnu karijeru. Želja mu se, sticajem okolnosti, ostvarila ranije nego što je planirao. Pre oko mesec i po dana neočekivano je raskinuo ugovor sa španskim Alkehirasom i ubrzo zatim potpisao za "crveno-bele".

Povratak s oreolom igračke legende

Prašina koju je podigao svojim ponovnim dolaskom u Zvezdu bila je mnogo veća nego 1990. kada je došao iz Jugovića samo kao igrač koji mnogo obećava. Sada je stigao s oreolom igračke legende, doprinevši da se posle dužeg vremena srpski rukomet nađe u epicentru naše sportske javnosti. Kako kaže, imao je pregršt motiva da se vrati u Zvezdu. Ipak, jedan je stavio ispred svih:

– S gorčinom sam otišao iz Zvezde 1993. samo zato što nismo uspeli da osvojimo titulu državnog prvaka. Borba za trofej je odlučena posle nezaboravne majstorice finala u prepunom "Pioniru". I dan-danas se naježim kada pomislim na fantastičnu atmosferu koja je pratila okršaj s Partizanom. Bili smo pojedinačno bolji i igrali smo lepši rukomet. Ipak, "crno-beli" su imali neverovatno borbenu ekipu koju su predvodili Nedeljko Jovanović, Senjanin Maglajlija i moj brat Predrag, a i sreća i sudije su bili na njihovoj strani. Bilo kako bilo, jedna izvanredna generacija Zvezde nije uspela da se okiti titulom i to nikada nismo preboleli. Nadam se da ću uspeti, evo, posle 15 godina da osvojim s "crveno-belima" šampionski trofej i time, makar delimično, da popunim tu ogromnu prazninu – kaže Peruničić i dodaje – kraj moje igračke karijere je na pomolu i morao sam da razmišljam o porodici koja je godinama mnogo trpela. Sinovi Đorđe i Petar uskoro polaze u školu, tako da se sve poklopilo. Moj angažman u Crvenoj zvezdi i želja porodice jeste da se konačno skrasimo u Beogradu, gradu koji smo izabrali za naše krajnje odredište. Jednostavno, nismo sebe videli ni na jednom drugom mestu.

Situacija u našem rukometu se drastično promenila u odnosu na period kada je Peruničić početkom devedesetih žario i palio domaćim terenima. Problemi su mnogobrojni, a vrsni igrač veruje da postoji način da se naš rukomet vrati na pravi put:

– Jedan od razloga povratka u Zvezdu bila je i želja da od nje napravimo evropski klub. Trudim se da, što na terenu, što van njega, pomognem da to i ostvarimo. Znam da ništa nije moguće da se uradi preko noći, ali ako se svi podredimo tom cilju nema sumnje da možemo da uspemo – smatra Peruničić koji se osvrnuo na celokupno stanje u srpskom rukometu. – I dalje postoji veliki broj talenata, koji pak prerano napuštaju zemlju. U sezoni koja je prethodila mom odlasku tadašnju reprezentaciju su većinom činili igrači iz domaćih klubova. Danas, čini mi se, nijedan igrač iz naše lige ne brani boje držanog tima. To dovoljno govori o kvalitetu prvenstva. Svakako da je teška finansijska situacija doprinela tome. Smatram da država mora da povede malo više računa o rukometu, jednom od naših najtrofejnijih sportova. Pogotovo ako se zna da nije toliko skup, kao recimo košarka, u kojoj jedan igrač zarađuje više nego cela rukometna ekipa. I Rukometni savez Srbije mora na napravi plan kako da pomogne najsiromašnijim klubovima. S druge strane, i klubovi moraju bolje da se organizuju i da urade sve što je do njih. Tu pre svega mislim na dogovor oko sistema takmičenja i na marketing, bez kojeg danas nijedan proizvod ne može da se probije na tržište.

Loše iskustvo iz Katara

Svodeći račune o blistavoj karijeri u inostranstvu Peruničić je na posebno mesto stavio sezonu u Barseloni, bez obzira na to što sa njom nije osvojio nijedan trofej.

– Iako sam promenio mnogo klubova i gradova, samo sam Barselonu napuštao sa setom. Atmosfera, kako u samom klubu tako i u gradu, bila je takva da sam osećao sreću svaki put kada sam se budio. Gledajući iz ove perspektive žalim što sam u ovaj klub došao tek na zalasku karijere. Pogotovo što sam mnogo puta ranije imao ponude da joj se priključim.

Kako kaže, nikada neće zaboraviti ni godine provedene u Irunu, španskom gradiću na granici s Francuskom, jer je tu počela žetva titula. Za tri godine sa Elgorijagom Bidasoom osvojio je čak pet trofeja.

– Bio sam mlad i nekontrolisan. Nisam se štedeo. Ceh sam platio nekoliko godina kasnije kada sam morao na operaciju ramena – priseća se Peruničić. Neki njegovi golovi u dresu Elgorijage, postignuti sa centra terena, i dan-danas prepričavaju. Posle Iruna otišao je u nemački Kil, s kojim je nastavio niz uspeha osvojivši za četiri godine osam trofeja.

– U Kilu sam proveo svoje najzrelije igračke godine. U to ubrajam i sezonu u Magdeburgu s kojim sam osvojio drugu titulu prvaka Evrope.

Peruničić je 2005. imao zanimljiv izlet u Katar gde je dva i po meseca branio boje Al Ahlija.

– Neizvesna situacija u nemačkom Valau je najviše doprinela da skoknem do Katara, gde sam i pre toga odlazio, doduše, samo na po nedelju dana. Ovoga puta tamo sam igrao dva i po meseca, koji su mi ostali u izuzetno ružnom sećanju. Gazde klubova su prebogati i ne pitaju za cenu kada se radi o zvezdi. Međutim, očekuju da im doneseš titulu bez obzira na to da li cela ekipa ima kvalitet za to. Ukoliko ne uspeš u tome, kao što se nama desilo, stranac je glavni krivac i odmah pogaze sve što smo se pre toga dogovorili.

Generacija rođena u pogrešno vreme

Krajem decembra u "Pioniru" u revijalnom meču protiv selekcije Evrope od reprezentacije će se zvanično oprostiti generacija kojoj je pripadao i Nenad Peruničić. Po njegovim rečima, ostaće žal što nisu osvojili medalje koje su po kvalitetu zasluživali.

– Bili smo nesrećna generacija, rođena u pogrešno vreme. Zbog sankcija smo propustili nekoliko važnih takmičenja, i to kada smo bili u naponu snage. Pored toga, od povratka na međunarodnu scenu 1996. mnogo stvari unutar organizacije nije štimalo. Nismo imali čvrst oslonac u Savezu, što je dovelo do toga da i mi počnemo da se inatimo. Dolazio sam na akcije reprezentacije srećan, a odlazio tužan. Sve u svemu, "bronza" nam je bila maksimalan domet. Tada smo je smatrali neuspehom jer smo znali da imamo kvalitet za viši plasman, iako je u to vreme konkurencija bila jača nego ikad. Dovoljno je podsetiti na silovite ekipe Rusije, Švedske, Francuske... Ipak, tek kasnije smo shvatili da je to u stvari bio ogroman uspeh, s obzirom na to da se niko posle nas nije ni približio tome.

-----------------------------------------------------------

Dve medalje sa reprezentacijom

Nenad Peruničić je rođen 1. maja 1971. u Pljevljima. Rukomet je počeo da trenira s 13 godina u Rudaru. Tri godine kasnije prešao je u Jugović iz Kaća. U Crvenu zvezdu je došao 1990, a napustio je 1993. otišavši u francuski Pari sen Žermen. Posle jedne sezone u ovom francuskom klubu karijeru je nastavio u španskoj Elgorijagi Bidasoi, s kojom je osvojio Ligu šampiona (1995), Kup kupova (1997), titulu prvaka Španije (1995), Kup Španije (1995) i Superkup Španije (1996). Sa nemačkim Kilom, za koji je igrao od 1997. do 2001. osvojio je trofej Kupa EHF (1998), tri "duple krune u Nemačkoj (1998, 1999 i 2000), i Superkup Nemačke (1998). Od 2001. do 2004. igrao je za nemački Magdeburg s kojim se okitio titulom prvaka Evrope (2002). Nakon Magdeburga jednu polusezonu je odigrao u nemačkom Valau Mazenhajmu i polusezonu u katarskom Al Ahliju. Narednu sezonu je branio boje mađarskog PIK Segeda s kojim je osvojio Kup Mađarske (2006). U sezoni 2006/2007. igrao je za špansku Barselonu. Nakon toga je prešao u španski Alkehiras, s kojim je raskinuo ugovor u oktobru i vratio se u Crvenu zvezdu. Za seniorsku reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 122 meča i osvojio je "bronze" na Evropskom prvenstvu u Španiji 1996. i Svetskom prvenstvu u Egiptu 1999. Proglašen je 1995. za najboljeg stranca u španskom prvenstvu, a 2001, 2002. i 2003. bio je u najboljoj postavi nemačkog šampionata. Od 1998. u braku je sa Tatjanom s kojom ima dva sina – šestogodišnjeg Đorđa i četvorogodišnjeg Petra.