Unutar zaveta tajnosti CIA

Već devetnaest godina, izvan pogleda javnosti, u unutrašnjem dvorištu u okviru kompleksa američke Centralne obaveštajne službe (CIA), nalazi se skulptura sa 865, na prvi pogled, nasumice odabranih slova perforiranih u bakarni svitak. „Kriptos”, ipak, nije samo skulptura, a umetnik Džim Sanborn daleko od toga da je nasumice birao slova koja je čine. Ona obrazuju šifru do te mere složenu da čak ni najcenjeniji kriptolozi CIA nisu uspeli da je dešifruju.

Svako u CIA za ovo zna već godinama. Kada se, međutim, pojavila knjiga „Da Vinčijev kod” pažnju na „Kriptos” je počela da obraća jedna nova grupa genijalaca za šifre. Danas je ova zagonetka predmet gotovo opsesivnog interesovanja hiljada amatera u razbijanju šifara širom sveta i počinje upravo ovako: „EMUFPHZLRFAXYUSĐKZLDKRNSHGNFIVJ”!

„Reč je o moći tajne”, kaže Sanborn (63), svestan verovatno da su tajnovitost i CIA danas tema osetljivija nego ikada. Ako je kultna skulptura, nešto viša od tri metra, posvećena 1990. Lengliju, sedištu CIA u Virdžiniji, do sada golicala maštu onih u agenciji (poslednji od četiri dela zagonetke do danas nije rešen), svi su izgledi da će se situacija pogoršavati. Uz ovo, moguće je da će najveći deo krivice snositi Den Braun, sa svojom drugom knjigom „Anđeli i demoni” i istoimenim filmom.

Pre nego što je autor bestselera začeprkao po ovoj temi, život „Kriptosa” u Lengliju bio je mnogo mirniji. Od njegovog otkrivanja 1990. prošlo je sedam punih godina pre nego što je prvi od četiri dela šifara odgonetnut, što je zapanjilo njenog stvaraoca. On je, naime, pretpostavljao da će svemoćna obaveštajna agencija razbiti šifru za samo nekoliko nedelja.

Odgovor na ovaj deo zagonetke dao je službenik CIA Dejvid Stain koji je 400 sati svog vremena posvetio ovom problemu. Prva dva reda besmislice kojom počinje šifra rešio je tako što je namerno pogrešno napisao poslednju reč i tako skrenuo s pravog traga zagrižene razbijače šifara.

Kompleksnost zagonetke još je značajnija ako se ima u vidu da je Sanborn znao veoma malo o umešnosti šifrovanja pre nego što je započeo rad na svom projektu. Da bi mu pomogla da počne da radi, CIA mu je pozajmila Eda Šita, skromnog kriptografa. I kao što je to red u špijunaži, u ceo posao uvukla se blaga paranoja: Šit se sa Sanbornom sastajao na tajnim lokacijama na kojima ga je podučavao osnovama pisanja tajnih šifara kakve su koristili evropski špijuni od kasnog 19. veka pa sve do kraja Drugog svetskog rata. Šitu je, ipak, diskretno savetovano da bi bilo najbolje da svog štićenika ne upućuje u najsavremenije vladine tehnike.

Kako je posao odmicao, međutim, Sanborn se potrudio da ni sam Šit ne bude upoznat sa konačnim odgovorima. Preduzeo je opsežne korake kako bi dešifrovanje poruke na skulpturi bilo što teže. Otvoreni tekstovi treba da sadrže namerno pogrešno napisane reči, dok su dodatne naznake rešenja bile date Morzeovom azbukom na drugim delovima skulpture raštrkanim po kompleksu, daleko od samog bakarnog svitka.

Sve ovo pomaže da se objasni zašto se poslednji deo šifre sada smatra Maunt Everestom u svetu razbijanja šifara. Čak i uz pomoć procesora „pentijum” i sofisticiranog kriptografskog programa, Džim Gilogli, amater ljubitelj koji je dešifrovao ostatak šifre, nije uspeo da reši završnu misteriju. Rezultat je zagonetka koja zbunjuje i ushićuje njene poklonike i samim tim je zrela da je iskoristi ljubitelj zavere kao što je Den Braun.

Sve češće se čuje da će u Braunovom sledećem romanu, čiji se izlazak iz štampe s nestrpljenjem očekuje kasnije u toku godine, skulptura „Kriptos” zauzimati značajno mesto. Sam naslov knjige, „Izgubljeni simbol”, svakako da navodi na povezanost sa šifrovanjem. Osim ovoga, Braun je tokom prethodnih nekoliko godina u više navrata viđen kako „njuška” po prestonici, ali ni sam autor ni njegov izdavač „Dabldej” nisu voljni da kažu ma šta o novom projektu.

Sanborn je, međutim, zabrinut zbog Braunove pomame za „Kriptosom”. Čak i danas ima onih koji su na njega ljuti što odbija da oda tajnu četvrtog teksta, koja bi bila ključ za njegovu zagonetku.

„Ovako imam neku vrstu moći”, kaže autor „Kriptosa”. „Na neki način radije bih umro znajući da tajna nije provaljena. Onog trenutka kada umetničko delo izgubi svoju misteriju, izgubilo je mnogo toga”, tvrdi Sanborn.