Obama po Marksu i Fukujami

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, maja – Otkud sad ovo, zar smo spali na njegove smernice, čude se kupci u samousluzi, pred štandom sa koga ih gleda karikatura Karla Marksa. Dodatno ih uzbuđuje asocijativnost crteža gde je „provokativni” lik oivičen kriškama hleba, sa srpom i čekićem kao obrvama.

Tako ilustrovanom naslovnom stranicom, uz potpis: „Marks, zaista? Zašto je sada važan”, časopis „Forin polisi” (FP) daje prilog rasplamsaloj raspravi o uzrocima, posledicama i putevima za izlazak iz tekuće američke, pa i globalne, ekonomske krize. „Ulje na vatru” naročito dosipaju čelnici konzervativnog jezgra, sada opozicionih republikanaca, koji reformističkog predsednika Baraka Obamu često etiketiraju ne samo kao „socijalistu” (zapadnoevropskog tipa) nego i kao „marksistu”, uz sugestije da on zemlju „preusmerava ka propasti kakvu je doživeo nekadašnji SSSR”.

Široka preispitivanja

Teoretičari nastoje da polemici oduzmu ideološke crte. Pa nude dve osnovne konstatacije o „oživljenom fenomenu”.

Prvo, da ni šef Bele kuće ni njegov kurs nemaju veze s politički definisanim marksizmom, već da je „sadašnji zaokret ulevo umeren i predstavlja neophodnu meru korekcije posle preforsiranog kretanja udesno”. Drugo, da je zanimanje za Marksa povećano ne zbog toga što je taj nemački mislilac 19. veka uzet kao simbol komunističkog pokreta, već prevashodno zato što se „potvrđuju neke njegove kritike kapitalizma” koje mogu da se ukomponuju u sadašnje višeslojne napore za prepravke – unutar američkog modela.

U takvim kombinacijama Obamine reforme su podvrgnute nezapamćeno širokim preispitivanjima, s pogledima i unazad i unapred. Čak u rasponu – šta bi Marks rekao, a šta kaže aktuelni – Frensis Fukujama, takođe filozof i specijalista za političku ekonomiju, ali koji je za razliku od onovremenog tvorca „istorijskog materijalizma” proricao sistemski „kraj istorije” uz obrazloženje da posle okončanja hladnog rata dolazi do „univerzalizacije zapadne liberalne demokratije kao konačnog oblika vlasti”.

Prostor za razradu prvog pitanja FP je dao kanadskom marksisti, profesoru iz Toronta Leu Paniču. Opsežni članak počinje akcentima da je Marks „predvideo” i uspešnu kapitalističku globalizaciju i nedavne krahove ovdašnjih finansijskih giganata. Zatim, da je „znao” da kapitalizam „pothranjuje” socijalnu izolaciju” koja sprečava da mu se nađe „korenita zamena”…

Za prevazilaženje pasivnosti, nastavlja Panič, u „Kapitalu” je preporučivao „hitno klasno organizovanje proletarijata” čiji bi prvi cilj bio „pobeda u bici za demokratiju”. Sadašnje Obamine mere bi, sugeriše autor, ocenio kao „savršeni slučaj” zadržavanja procesa u kalupu, a da korenite promene mogu da dođu samo ako „prethodno narod ponovo počne da misli ambiciozno”. I da Marks, da je živ, ne bi mogao da predvidi kako će okončati sadašnja kriza, ali da bi je, verovatno, ocenio kao „nastavak dinamičnog postojanja kapitalizma”.

U FP je, istovremeno, objavljen i napis Džona Džadisa, urednika u „Nju ripabliku”, koji za sebe kaže da je, za razliku od mnogih, istrajno zastupao stav da „socijalizam nije likvidiran s padom Berlinskog zida”. Precizira da socijalizam sovjetskog i kubanskog tipa „nema nikakav značaj”, već da „ima u vidu onaj koji praktikuju skandinavske zemlje, kao i Austrija, Belgija, Kanada, Francuska, Nemačka i Holandija”. Njihove pristupe karakteriše kao „liberalni socijalizam” i „mešavinu kapitalizma i socijalizma (sa značajnom ulogom države u regulisanju tržišta i distribuciji dohotka)“.

Ujedno smatra da je Obamin „stimulativni program – prvi predlog budžeta koji predstavlja ne samo kvantitativni nego i kvalitativni rast ekonomske i socijalne uloge vlasti”. Narednih godina će Amerikanci odlučivati, smatra, o promenama sistema, čija nova verzija „ne mora da se zove socijalističkom, ali koja bi bila različita od sadašnjeg”.

Za promene se sada zalaže i Fukujama. „Moramo da iz zapanjenosti (posrtanjem koncepta samoregulacije tržišta) krenemo ka drugačijem modelu kapitalizma, ako želimo da sredimo našu ekonomiju i povratimo bar deo našeg kredibiliteta u svetu”, zaključio je u analizi za magazin „Ameriken interest”.

„Nerealan doživljaj”

Nevolje u koje je Amerika upala (a za njom i svet) „nisu neuspeh kapitalizma, kako neki žele da prikažu, već su posledica neuspeha američke politike”, smatra. Ali i ocenjuje da će „kriza oštetiti poverenje u liberalnu demokratiju i tržišnu privredu”, u čemu je Amerika prednjačila i čiji su modele samoregulacije tržišta mnogi sledili.

U Vašingtonu i dalje postoji nerealan doživljaj domaćih i međunarodnih razmera krize, kaže Fukujama. Lično je, kaže pesimističan u pogledu Obaminog optimističkog plana da će se stvari „dovesti u red” kroz nekoliko godina i sluti da će recesija biti „poduža”.

Jedan od ključnih problema vidi i u globalnim vezama, uređenim tako da opšti razvoj umnogome zavisi od američke potrošnje, koju je svet, pogotovu Kina, od početka novog veka isfinansirao sa „više od 5.000 milijardi dolara”. Sada su Amerikanci prinuđeni na štednju, pa će to potresti sve koji su prosperirali izvozom u nju, konstatuje. Napominje i da su preteranom potrošnjom i zaduživanjem ovdašnji „bejbibumersi” (rođeni u deceniji posle Drugog svetskog rata) preopteretila svoje potomke…

Oba navedena pristupa, marksistički i Fukujamin (koji se u međuvremenu odrekao neokonzervativizma), sugerišu da, u traženju izlaska iz krize, treba očekivati dalje promene. Za čak – „nešto više” od „Obaminih mera”, čije dosadašnje domete ovdašnja opozicija vidi kao „dosad nezabeleženo odstupanje od proverenog nacionalnog modela”.

Obama ne obraća mnogo pažnje na polemike o njegovim koracima. Vanredni izazovi zahtevaju vanredne mere, kaže. Dosadašnji učinak mu podržava solidna anketna većina.