Duh Geteovog i Vukovog vremena

Dr Gabrijela Šubert, etnolog, balkanolog, folklorista, profesor na Katedri za južnu slavistiku i Studije jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Jeni, član Collegium Europaeum Jenense, pre dve godine postala je inostrani član SANU. Autor je dvotomnog zbornika „Srbi i Nemci”. Prvi, objavljen 2003, čiji su koautori Ulrih Cviner i Zoran Konstantinović, posvećen je političkim, privrednim i kulturnim vezama a drugi, objavljen 2006. godine, posvećen je književnim susretima dva naroda. Oba zbornika su dvojezična, na nemačkom i srpskom, i štampana su u Jeni.

Gabrijela Šubert, zajedno sa Vesnom Matović, potpisuje i zbornik „Talfj i srpska književnost i kultura”, koji je upravo objavio Institut za književnost i kulturu iz Beograda. U 18. veku na Univerzitetu u Jeni studiralo je više studenata iz Istočne Evrope, nego iz same Nemačke. Veliki broj je dolazio sa Balkana i iz Srbije. O uspostavljanju novih odnosa između Srbije i Nemačke razgovaramo sa Gabrijelom Šubert, uoči njenog dolaska u Beograd gde će održati pristupnu besedu u SANU.

Šta je u Geteovom oduševljenju našom „Hasanaginicom” istina, a šta mit?

Mislim da Geteovo oduševljenje „Hasanaginicom” nije samo mit. U svojim recenzijama srpskih narodnih pesama (koje nalazimo u izdanju njegovih celokupnih dela) nekoliko puta pominje „Hasanaginicu” skupa sa drugim pesmama lirskog karaktera koje su ga posebno privlačile i dodirivale – za razliku od junačkih pesama koje su ga zanimale, ali koje je smatrao arhaičnim i surovim, koje verovatno i nije razumeo. Ne znamo da li je shvatio kompleksni sadržaj „Hasanaginice”, ali sigurno da je tom pesmom bio duboko impresioniran. O „Hasanaginici” i o srpskim lirskim pesmama piše da se autentičnošću i lepotom poetskog izraza u velikoj meri razlikuju od nemačkih narodnih pesama.

Veliku ulogu u prevođenju srpske narodne poezije i povezivanju dva naroda odigrala je i Talfja, koja je bila uspešniji prevodilac od Getea?

Čini mi se da su prevodi Talfje, koji su metrički verniji i u sadržaju maksimalno približeni originalu, još i danas bliži duhu jezika i kulture Nemaca. Naravno, Gete je velikan nemačke klasike i njegovi prevodi srpskih pesama, razume se, isto su na visini poetskog izraza. Ali za njega je poetski zvuk bio važniji od vernosti prevoda. Za razliku od Talfje koja se trudila da precizno prevede i dodatno objasni specijalne reči kao „beg” ili „svatovi”, za Getea je pre svega bilo važno da njegov prepev lepo poetski zvuči. Tako na primer u Geteovom prepevu „Hasanaginice” za reč „svatovi” nalazimo „Suaten”; verovatno nije razumeo značenje te reči. Uprkos tome njegova verzija „Hasanaginice”, možda više nego prevod Talfjeve, prilagođena je arhaičnom tonu nemačkog jezika.

Zoran Konstantinović je govorio da ono što je bila Talfja u 19, Vi ste u 20. i 21. veku. Da li Vam prija to poređenje?

To je veliki kompliment za mene i osećam se polaskana time, ali nisam sigurna da li stvarno mogu da se uporedim sa tom pesnikinjom koja je veliki deo svog život posvetila prevođenju srpskih pesama i time stvarno učinila veliki doprinos srpskoj kulturi. Svakako sam zahvalna za priznanje, posebno kad dolazi od Zorana Konstantinovića.

Herder i Gete su poštovali srpsku narodnu poeziju. Kako stojimo danas, ko su najprevođeniji (najpoznatiji) srpski pesnici u Nemačkoj?

Nažalost, današnje vreme ne možemo da uporedimo sa „zlatnom epohom” srpsko-nemačkih odnosa. Ipak, postoji veliko interesovanje u Nemačkoj za kulturni i književni život u Srbiji. Neobičan uspeh su doživela dela Danila Kiša sedamdesetih i osamdesetih godinama prošlog veka. U nemačkim prevodima su izašli njegovi romani „Bašta. pepeo”, „Enciklopedija mrtvih”, „Grobnica za Borisa Davidoviča”. Prevedena su i dela Borislava Pekića „Vreme čuda” i „Zlatno runo”. Godine 1988. objavljen je prevod „Hazarskog rečnika” Milorada Pavića. Štampani su gotovo svi romani Aleksandra Tišme na nemačkom jeziku. Prevođene su i knjige Stevana Tontića koji je tokom rata u Bosni i Hercegovini nekoliko godina boravio u Berlinu i mnogo je pisao na nemačkom jeziku. Objavljeno je nekoliko zbornika u kojima su predstavljeni: Oskar Davičo, Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Desanka Maksimović, Jovan Dučić. Od Vaska Pope je prevedeno 676 pesama. Godine 2004. Manfred Jenihen je objavio antologiju srpske poezije 20. veka pod naslovom „Pesma otvara brda”. U njoj su, pored mnogih drugih, predstavljeni i Vuk Krnjević, Branislav Petrović, Matija Bećković, Gojko Đogo, Rajko Petrov Nogo, Novica Tadić, Zlatko Krasni...

Interesovanje za srpsku književnost se pojačava posle 1961. godine kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu?

Bez sumnje, veće interesovanje u Nemačkoj za srpsku književnost posle Drugog svetskog rata počinje sa dodelom Nobelove nagrade Ivu Andriću. Izdavač „Suhrkamp Verlag” u Frankfurtu objavio je mnoga Andrićeva dela. Posle Vaska Pope, Ivo Andrić je najprevođeniji srpski pisac. Broj prevoda njegovih dela iznosi više od petsto.

Tvrdite da je Miloš Crnjanski jedan od najznačajnijih srpskih i evropskih pisaca 20. veka?

Književno delo Miloša Crnjanskog je predstavljalo važan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Novim jezikom i novom emocijom, neobičnom sugestivnošću, pokazao je besmislenost rata i laž starih mitova. U tome je, bez sumnje, jedan od velikih pisaca 20. veka, književnik evropskog formata.

U Nemačkoj je bio veoma cenjen i Aleksandar Tišma, koga su smatrali „hroničarem užasa u Evropi 20. veka”?

Aleksandar Tišma je i danas u Nemačkoj jedan od najpopularnijih pisaca iz jugoistočne Evrope, zato što u svojim knjigama nije optuživao počinioce užasa za vreme Trećeg rajha, nego minuciozno i bez predrasuda, majstorski opisivao i objašnjavao tamne događaje 20. veka.

Šta je danas ostalo od onih duhovnih veza iz Vajmara i Jene, iz Geteovog i Vukovog vremena?

Duh Geteovog i Vukovog vremena, nažalost, danas manje-više pripada istoriji. Globalizacija i ekonomski problemi današnjeg vremena jedva omogućavaju kulturna strujanja. Interes za drugog zavisi od raznih faktora, drugačije je bilo u Geteovo i Vukovo vreme. Međutim, moramo da se trudimo da vrednosti koje su u to vreme važile, otvorenost i humanističko mišljenje prema drugome, budu obnavljane na način koji odgovara zahtevima današnjeg vremena. Trebalo bi, dakle, da sarađujemo i da za tu saradnju nađemo pristalice i na jednoj i na drugoj strani.