Ustavom protiv blokade

Ustavi pokazuju sjaj i bedu društvene stvarnosti jedne države. Otuda jake države imaju jake ustave, dok su slabe države ustavno nedorečene. Prve, poput Sjedinjenih Država ili Francuske, ustavnim rešenjima obezbeđuju političkoj eliti efikasne instrumente za upravljanje, dok, druge, poput Srbije, koriste ustavna rešenja kao dimne zavese u stranačkom pozicioniranju. Stoga je prema tradicionalnom srpskom ustavnom inženjeringu uvek bitnije da se ustavnim paragrafima ostavi određeni utisak nego da se njima posluži u svrhu realnog uređenja društva.

Postojeći Ustav Srbije najbolje svedoči o tradicionalnim aporijama srpskog ustavnog inženjeringa. Donesen u svrhu demonstriranja volje države da ne odustane od Kosova i Metohije, on nosi na sebi sve manjkavosti svog deklarativnog karaktera i sve protivrečnosti različitih partijskih interesa.Već je postalo opšte mesto da se ukazuje na protivrečan položaj predsednika republike u postojećem Ustavu (čl. 111–121.) koji ima velikidemokratski legitimitet budući da se bira na neposrednim izborima, ali ima ograničene ingerencije, te je u delovanju, osim šture napomene da „komanduje Vojskom”, ograničen nedostatkom bilo kakvih realnih instrumenata upravljanja koji bi bili eksplicitno pomenuti. Tako smo i došli do postustavnog paradoksa da onaj ko ima najsnažniji Ustavom garantovan demokratski legitimitet, može, na osnovu samog Ustava, biti optužen da se njime nelegalno služi.To nas dovodi u bezvazdušni prostor u kome je predsednik republike prinuđen da paktira sa političkim partijama, što ga dovodi u opasnost da bude ucenjivan, paradoksalno, baš od onih partija koje su mu politički najbliže, a koje za sopstvenu podršku mogu da mu ispostave račun kadgod hoće. Sve to predsednika republike onemogućava da se u potpunosti posveti „predsedavanju” državom i uvlači ga u lavirinte dnevnopolitičkih nadgornjavanja u kojima mu može biti ugrožen ugled i autoritet.

Nadalje, u postojećem Ustavu svemoćna je Narodna skupština (čl. 98–109) koja je apostrofirana kao centralno mesto odlučivanja budući da ona ne samo imenuje vladu i ostale državne organe već „odlučuje o ratu i o miru i proglašava ratno i vanredno stanje” (član 99, paragraf 5.). Ne bi tu nikakvih problema bilo sa ingerencijama skupštine, kada bi u njoj postojalajasnai stabilnaparlamentarnavećina, kojabi lako mogladonositi odluke, ali problem je u tomešto u skupštini mnoštvo političkih partija ispostavlja svoje zahteve državnim organima držeći ih kao taoce različitih partikularnih interesa, pa od svega dobijamo pravu karikaturu parlamentarne demokratije.

Srbija se trenutno, kao talac jednog nedorečenog Ustava, nalazi u sličnoj poziciji u kojoj se nalazila nemačka Vajmarska republika između dva rata, ili francuska Četvrta republika nakon Drugog svetskog rata, budući da su u obe države anarhične partijske elite dovele do potpune institucionalne paralize.

Vajmarska republika je propala žrtvujući građanske slobode i dajući svaprava nacionalsocijalističkoj strahovladi, dok je francuska Četvrta republika dalapoverenje degolističkim reformama koje su našle ravnotežu između građanskih sloboda i jake i efikasne državne vlasti.

Mi ćemo takođe morati da pristupimoustavnim reformama koje će ojačati snagu građanske Srbije.

Ponešto od toga slute i aktuelne vlasti, te je stoga odskora počelo da se govori o ustavnoj reformi. No, krenulo se iz obrnutog smera, govorom o regionalizaciji, što je potpuno kontraproduktivno, ako se prethodno ne definišu ingerencije ključnih državnih organa. Regionalizacija može izazvati dodatnu feudalizaciju države ako ne bude praćena istovremenim osnaživanjem nadležnosti centralnih državnih organa poput institucije predsednika republike ili predsednika vlade, uz smanjivanje mogućnosti parlamentu na političku opstrukciju. Uspešna formula za normalno ustavno funkcionisanje Srbije je ona koju je primenila francuska degolistička Peta republika prevazilazeći manjkavosti konfuzne Četvrte republike. Ta formula sadrži jakog predsednika sa izvršnim ingerencijama, ekspertsku vladu i dvodomi parlament (Senat sa predstavnicima regiona i Skupštinu sa predstavnicima stranaka), pri čemu svako radi svoj posao:predsednik ne dozvoljava da bilo ko, stranka ili finansijski centar, ucenjujedržavu i brine se o njenim strateškim interesima, vlada tehnički opslužuje upravu, Senat omogućuje da se zadovolje interesi regiona, a Skupština da se čuje i glas političkih stranaka, koje su važne, ali ne i apsolutne.

Tako je obezbeđeno efikasno upravljanje državom uz očuvanje svih građanskih i ljudskih prava, te je ova formula nekoć pomogla Francuskoj da se odbrani od političkog avanturizma i neizvesnosti te bi u istu svrhu mogla sada da posluži i Srbiji.

naučni saradnik u Institutu društvenih nauka