Oproštajni ručak

Dankin je iz Londona došao u poslednju posetu svom odeljenju u Australiji, pošto nas je firma prodala Japancima. To je prilika za mog šefa da se zahvali svom šefu Dankinu, i upriliči “barbi” - australijski roštilj. Vreme je hladnjikavo, duboko smo zašli u jesen, ali još uvek može da se izdrži ceo sat napolju, pogotovu u podne, kada sunce uspe da se probije kroz grane eukaliptusa.

Mejl o poseti i ručku je poslat nedelju dana unapred, tako da radnici ne brinu o obezbeđivanju ručka za ovaj petak.

Sekretarica Kati prođe pored mog stola negde oko jedanaest i,onako u prolazu, pita hoću li da pomognem oko ručka. Naravno da je pre toga otišla kod mog šefa i pitala ga ko može da pomogne, a ovaj je upro prst u mene. Pravila lepog ponašanja moraju da se poštuju, i ja kulturno kažem da “nema problema” a u sebi razmišljam da to sigurno ima veze sa onom poslednjom svađom sa šefom. Pozvaše i mog komšiju “profesora” Rusa, kao i Indijca koji se zove Turk. Sve u svemu – stariji emigranti. Ovo bi lako prošlo na komisiji za diskriminaciju, razmišljam, ali ko će da se petlja u to. Jednom sam prigovorio, a završilo se tako što sam morao da se izvinjavam jer su, u međuvremenu, svedoci “zaboravili” šta se desilo.

Izađosmo nas trojica u baštu i Kati nam objasni da treba da postavimo stolove, koji već tu stoje sa sa nogama uprtim u nebo, kao i stolice koje su u magacinu, pa će magacioner da ih donese onim vozilom što pišti kad ide. Razumeli – idemo na posao.

Setih se da sam na prošlom roštilju jeo stojeći jer su ti isti stolovi bili postavljeni svaki ponaosob, a prostor je mali, pa stolice nisu mogle da se izvuku. Ispravićemo greške – razmišljam - svadba, stolovi povezani na “T” (ili na “P” ako ovo čitate u ćirilici). Tako i bi . Prevrnusmo stolove, rasklopismo stolice i natrag u kancelariju.

U pola jedan svi su bili u bašti. Maks ponosno prevrće “ozi” (australijske) kobasice. Zagledah se malo bolje – pored kobasica, “roštiljaju” se - ćevapi. Otkud to?? – pitam Džima, koji je bio zadužen za kupovinu. “Mi stalno kod kuće jedemo te kobasice bez kože”(!?!) objasni on. “Kupujemo ih u supermarketu sa redovnom nedeljnom kupovinom – baš su ‘cool’ ”. E, sada bi neko pomislio da su meni potekle suze I da sam počeo svima da objašnjavam da jedu srpsko nacionalno jelo (jel’ ovo tačno?). “Gubljenje vremena” rekli bi Ozi. A da sam to i uradio, ubeđen sam, da bi nekoliko njih zaobišlo ćevape.

Uzeh tri ćevapa, salatu i parče hleba sa “švedskog stola” i sedoh na prvo prazno mesto “svadbarskog stola”… Dobro, bile su tu i dve “ozi” kobasice, da budemo iskreni, ali obećajte da neće biti negativnih kometara!

Tik uz mene sede Dankin. Ovo se po nepisanim pravilima kancelarije smatra za počast. Uhvatih pogled mog šefa sa drugog kraja stola – on je verovatno očekivao da Dankin sedne pored njega. O čemu da razgovaram sa velikim bosom? Mislim se ja...

“Vi ste očigledno nedavno došli iz Evrope, kada ste tako lagano obučeni” – rekoh ja za početak.

“U pravu ste, zaboravio sam da ovde nije tako toplo”, lagano uzvrati on . Englesko vreme je gore od ovog, ali to sada nije vazno. Važno je da brzo smislim neku zajedničku temu, na kraju krajeva obojica smo Evropljani.

“Ja moram da razmislim o tome kada sledećeg meseca putujem za Evropu”, beše moja sledeća rečenica.

“A gde putujete?”

Da ne dužim, posle mog odogovora, Dankin se naprasno okrenu na drugu stranu i započe konverzaciju sa Nemicom koja je sedela sa njegove leve strane. I nije bilo tako loše – pet rečenica. Da sam preskočio ono “Srbija” verovatno bi konverzacija potrajala malo duže....

Jedem ja tako onu poslednju ozi kobasicu i razmišljam – budimo iskreni, da sam ostao u Srbiji i pored mene, velikog direktora, sede dva Stiva, jedan iz Nigerije i jedan iz Londona - sa kime bih razgovarao…?

Ali šta je tu je. Bitno je da je Dankin za oprostajni ručak pojeo - ćevape.

I da sam naučio da se, osim radom (što sam već odranije znao), svet osvaja - ćutanjem!