Efikacnoct autoagresije

Poslednjih nedelja i meseci bivamo zapljusnuti sve težim i bizarnijim vestima o izlivima agresije u oba njena smera, kao autoagresije (prema sebi) i heteroagresije (prema drugima). Devojčice koje gase cigarete na drugarici, pubertetlije koje motkama ubijaju dete, čovek koji preti da će se zapaliti, ljudi koji štrajkuju glađu, odsecaju sebi prst... Ovde spada i prebijanje lopatom kao vid duhovnog lečenja narkomana i hronična i sve raširenija depresivnost koja predstavlja psihološku autoagresiju u društvu u kojem životni projekat mora biti zamenjen očajem zbog bespomoćnosti.

Sa stanovišta statistike, a i paranoje, koja u orvelovskom svetu postaje normalan način razmišljanja, teško je prihvatiti da je prosta koincidencija to što je u vreme grozničavog sprovođenja mera osiguranja potpredsednika koji je bio u poseti Beogradu, jedan čovek široko obznanio svoje namere da s bombama dođe u blizinu našeg predsednika, i tamo zapreti samoubistvom. Štaviše, on je prvi deo svoje namere vrlo jednostavno i neometano sproveo u delo. Kakva je veza, ako postoji, između dve navedene stvari, da li je postupak očajnika jednostavno bio tempiran njegovom namerom da iskoristi maksimum publiciteta u odgovarajućem momentu ili je bio motivisan na neki drugi način saznaćemo možda kasnije. U svakom slučaju, pokazalo se da se vlast još nekako nosi sa (makar i samo potencijalnom) agresivnošću, ako se ona usmerava napolje, dok je gotovo bespomoćna u suočavanju sa autoagresivnim pojedincima. Tako je, na primer, u vreme posete američkog potpredsednika bilo zabranjeno odnošenje smeća iz centra grada i sve je vrvelo od nekih momaka koji su upadljivo osluškivali i posmatrali mirne prolaznike. Sa druge strane, u to isto vreme, onaj očajnik je poslao svoju pretnju samoubistvom na 11.000 adresa (stručnjaci bi ovo verovatno shvatili kao presuicidalni apel za pomoć) i nije uspeo da privuče pažnju, iako je kao mesto događaja najavljivao ono koje je trebalo da bude u vrhu prioriteta obezbeđenja.

Savremeno društvo, jednostavno, ne zna šta da radi sa autoagresijom (osim kroz psihijatrizaciju problema), pogotovo sa onom koja je dovedena do krajnosti, kao što je to kod suicidalnih. Ovo naročito važi kada je akt samoubistva direktno povezan sa agresijom prema drugima (psihijatri kažu da je uvek na neki način povezan), kao što je to u slučaju terorističkih bombaša samoubica, i uopšte onda kada je izvršiocu zločina nemoguće zapretiti smislenom kaznom, pošto je on već izvršio na sebi onu najtežu. Mogli bismo se, u ovom kontekstu, prisetiti stihova: „Boj se onog ko je svik’o/ bez golemog mrijet jada”. Prihvaćene ideologije, od religije koja zabranjuje samoubistvo kao najveći greh, do kantovskog imperativa koji nameće najvišu dužnost individui da očuva sebe, instrumentalizovane su u očuvanju ovog temelja svakog sistema. Svaki društveni, policijski, pravni, ideološki, državni sistem, sve do nadnacionalnog globalizma počiva na pretpostavci o težnji svakog pojedinca za samoočuvanjem. Ukoliko ova pretpostavka padne, potpuno dosledno može se razumeti strah od terorizma kao najveće pretnje savremenom društvu. Atomske bombe najmoćnijih ništa ne vrede protiv samoubica i rat protiv terorizma mora se voditi drugim sredstvima.

Za još jednu ilustraciju nesnalaženja vlasti sa autoagresijom pobrinuo se i naš predsednik koji je verovatno upao u zamku omnipotencije, a za koju istraživači kažu da je nužna za svakoga nakon određenog perioda na vrhu vlasti, i to bilo koje vlasti.Naime, kako su javili mediji, on je hrabro otišao mečki na rupu, tj. bliže bombama, u zgradu predsedništva. Moguće je da je hteo da aktivira svoje davno stečeno znanje iz kliničke psihologije i veštine pregovaranja sa suicidalnima uzimajući na taj način hleb onima koji su za to edukovani i plaćeni. U svakom slučaju, ovo nije bio jeftin marketinški poen, kako se odmah moglo čuti u javnosti: ništa tu nije bilo jeftino, uzimajući u obzir makar to koliko poreski obveznici izdvajaju za funkciju predsednika, i ne očekuju od njega da se bavi manje plaćenim i daleko manje odgovornim poslom. Međutim, iznad svega, niko nema pravo da ugrozi predsednika, pa ni on sam. Kao da je autoagresija očajnika na jednoj provocirala rizična, tj. autoagresivna ponašanja na drugoj strani.

Na kraju, i u skladu sa navedenim, autoagresija može da se isplati u borbi protiv sistema više nego agresija. Tako su demonstranti sklonjeni sa centralne raskrsnice u Beogradu verovatno i zato što nisu pravilno procenili vreme i značaj dolaska potpredsednika za svoj protest; nasuprot tome, štrajkačima glađu zahtevi su ispunjeni.

neuropsihijatar