Vol strit, ljubavna priča

Ovo je mračna priča na ofucanu temu na koju se lako piše i koja se rado čita. Ali ono šta pisac hoće da kaže, dragi čitaoče, i zbog sumnje u svoje književne sposobnosti ovako banalno, na početku, objašnjava, je nešto drugo: da ni jedna društvena konstrukcija, ma koliko rogobatna i sumanuta („otuđena“ je tehnički termin koji sam ja učio u školi), ne postoji sama od sebe, u vakuumu, već je čine ljudi, uglavnom obični i beznačajni, sa svojim uglavnom običnim i beznačajnim ciljevima u životu. To mi je jasno. Ono šta mi nije jasno, i o čemu hoću da pišem, valjda da probam da samom sebi objasnim, je da ti ljudi, sami po sebi, nisu ni rogobatni, ni sumanuti, ni otuđeni, već da se nekako, nekakvim zlim usudom, ukupan zbir tih malih života pretvori u nakazu koja stekne svoj poseban identitet.

Sedimo u kancelariji na 45. spratu solitera na Menhetnu, oko 6 sati uveče. Mart 2008. godine. Prisluškujemo:

„Očigledan mu je nedostatak što ide na matematičke finansije na Kolumbiji. Utorkom i četvrtkom od 7:40 do 8:55...“

„Da, da, da. Beskoristan nam je utorkom i četvrtkom...“

Da objasnim: reč je o razgovoru o kandidatu za posao, posle intervjua, između dva gospodina u plavo-belim košuljama, sa rukavima zasukanim do lakata, i sa kravatama razlabavljenim ispod gornjeg raskopčanog dugmeta. Recesija je u vazduhu.

Tako se valjda osećaju pingvini pred početak arktičke zime. Preživeće većina, ali ne svi.

U razgovoru se pominje Univerzitet Kolumbija, jedna od najviđenijih škola u Njujorku i okolini. Vreme koje se pominje je u večernjim časovima.

Ishod razgovora: lako i brzo slaganje da dotični kandidat između ponedeljka i petka nema pravo ni na kakav privatan život. Dobrodošli u Vol Strit.

Još malo objašnjenja: sve je to u potpunosti shvatljivo. Nehumano, nepotrebno, sa očiglednim negativnim posledicama (negativnim za produktivnost dotičnog kandidata, tj. za biznis. Kako se to odražava na privatan život je još očiglednije.) Ipak, sve je to shvatljivo. Mračna tajna iza proklamovane prezauzetosti svih na Vol Stritu je, jednostavno, neprestana borba da se opravda sopstveno postojanje.

Ali da se vratimo temi, i da ostavimo za neki drugi put analizu prikladnosti reči “prostitucija” (u svojim manje ili više grubim inkarnacijama) za opis karijera na Vol Stritu. Sada hoću da opišem ljubavne jade mog dragog prijatelja Džona M., koji je, svojim odlaskom sa gorepomenutog 45. sprata, bio neposredan povod za događaje koji su doveli do goreopisanog razgovora. Ne zaboravi, dragi čitaoče, da je ovo u stvari priča o malim ljudima i njihovim ljubavnim jadima. Džon je jedan od njih. Vol Strit ih je pun. Svet ih je pun.

Džon (Đovani) je američki Italijan, poreklom iz okoline Palerma, rođen pre par decenija u Bruklinu, zajedno sa bratom-blizancem Džozefom (Đuzepe). Kad je imao tri godine, umro mu je otac, čini mi se od srčanog udara, i njegova majka ih je, nikad se ne udavši ponovo, i bez mnogo pomoći šire familije, uzdigla i školovala.

Plave oči, crna kosa, romantična romanska duša. Besprekorna odeća, obuća i frizura. Trebalo bi da je bio, kako bi pesnik rekao, u narodu poznat kao ženski dušmanin. Ali nije. Nekakva mračna crta, da li etrurska, da li helenska, oterala ga je u večnu, nepremostivu stidljivost. Ili mu se jednostavno svakodnevica uvukla pod kožu i sredina kojom je tabanao ga uvukla u sebe, kao živi pesak, pa se navikao na samog sebe i na svoj usamljenički život. Ili je bilo nešto sasvim, sasvim drugo.

Prijateljstva počinju slučajno. Prvo smo sedeli u istoj kancelariji, onda išli zajedno na ručak, pa na kafu, pa na pivo. A posle piva smo pili sve živo. I onda su počele priče.

Idemo redom.

Prva je bila Rebeka. Aktuelna tri ili četiri godine. Bila je to ozbiljna veza. Kada sam je upoznao, već su dečurliji svojoj smišljali imena. Nikad ih nisam razumeo. Razilazili su se tokom recesije 2002., dugo i mazohistički. Berza je padala, ruševine Svetskog trgovačkog centra se pušile. Hodali smo pored kolona kamiona koji su odvlačili groteskno uvijene čelične stubove, i Džon mi je pripovedao o svojim groteskno uvijenim jadima. Bila ga je ophrvala opšta društvena depresija tih dana. Trajalo je dugo, godinu i malo više.

Elena nije dugo trajala. Posle par meseci, imejl. Da su bradonje čije su slike nekad davno visile sa Doma Sindikata znale za imejl, time bi definisali otuđenje u međuljudskim odnosima.

Godinu dana depresije.

Onda se pojavila dama čijeg se imena ne sećam. U skladu sa vremenom, radila je u investicionoj firmi, imala ličnog trenera, i, prema sopstvenim rečima, silikonski unapređenu siluetu. Džon me je pitao šta to govori o njoj, šta to znači. Nisam znao šta da mu kažem. Stvarno, šta to znači?

I, na kraju, Ivana. Naše gore list. Radili smo u istoj banci, i išli na kafu u prizemlju. Siguran sam da bi o tome mogao da se napravi film, Ivana, Džon, i trinaesto prase piju kafu. Vol Strit u pozadini, za dodatni jeftin misticizam. Posle nekoliko hektolitara kafe, Džon je prešao par gradskih blokova na sever, sa onog 45. sprata. Ivana je prešla u Kinu. The end.

Siguran sam da bi se barem nasmešila kad bi ga videla, i to iskreno, bez obzira na stih koji sledi u originalu.

I to je, eto, kraj. No pre nego što se rastanemo, kratak reklamni predah:

Džon, šraf u Vol Stritu, 46, SWM (neoženjen-beli-muškarac), ima stan u Grinič Vilidžu, TV u boji i muzički stub, voli sve što vole mladi, pogotovo muziku, i narodnu i zabavnu, samo da je dobra, traži devojku/ženu, poželjno sličnog genotipa (homo sapiens, mada je spreman na kompromis), za ozbiljnu vezu/brak, koja podrazumeva sve ono što ljudi koji nikad nisu bili u ozbiljnoj vezi/braku zamišljaju da ozbiljne veze/brakovi sadrže i ne sadrže. Religija, boja kože i broj ekstremiteta, nevažni. Samo jedan uslov: nada, ili još bolje uverenost, u bolju budućnost, u što je moguće većim količinama.