Strast opasnih putovanja

O mestima, na koja do tada nije kročila ženska noga, rukovanju sa leproznim Etiopljanima, gubljenju utokijskom metrou i bliskom susretu sa krokodilom priča Sonja Lapatanov, naša ugledna balerina i koreograf, koja je posle knjige „U skutima Himalaja” nedavno predstavila i „Rajska ostrva”, književno ostvarenje koje opisuje trenutke straha na putovanjima ali i opuštanja, komfora i strasti prema životu.

Nedavno ste objavili drugu knjigu putopisa, koja potvrđuje da je ženska noga kročila na mesta koja su nedostupna i mnogim muškarcima.

U prvoj knjizi putopisa „U skutima Himalaja” upravo sam opisala mesta na koja mnogi muškarci ne bi ni pomislili da odu, a kamoli da tamo nogom kroče: visije i urvine planinskog sveta Himalaja, minska i polja smrti u Kambodži, plovidbu tajanstvenim Mekongom u Laosu, provlačenje kroz podzemni svet tunela u Vijetnamu, bliske susrete sa policijom i doušnicima u Mjanmaru, boravak u Severnom Tajlandu među plemenima u kojima su deo svakodnevice alkohol, sida i opijum... U drugoj knjizi „Rajska ostrva” opisujem destinacije koje su za muškarce mnogo primamljivije i skoro bezopasne. Na ostrvima ima mnogo više komfora, provoda, opuštanja, bezbrižnosti. Rajska ostrva su za muškarce nešto poput sira za miševe ili slanine za mačke!

Koji je bio najopasniji trenutak i mesto koje ste posetili?

Bez dvoumljenja najopasniji trenutak je onaj kada sam se na Himalajima, na visini od preko 5000. metara, susrela sa jednim meni do tada nepoznatim stanjem. Bila sam tako blizu, a tako daleko od Maunt Everesta – vrha sveta, kada me je skrhala visinska bolest, čije posledice osećam i danas i kada sam usled nedostatka kiseonika imala užasne tegobe, glavobolju, mučninu, bila depresivna sa željom da me ostave tamo, da umrem u onoj lepoti i golgoti.

Pamtim i stampedo krda bizona koji su nas iz čista mira pojurili u tanzanijskoj savani, kao i napad mlade slonice u Ugandi čije ponašanje i trubljenje nikada neću zaboraviti. Padala sam niz stepenice u Palenkama, zalutala u gvatemalskoj džungli, prolazila kroz opasne gradove i predele u centralnoj Americi, šetala i letela „kanopijem” kroz stoletne krošnje na Borneu, izgubila se u tokijskom metrou, rukovala se sa leproznima u Etiopiji, obilazila brodom negostoljubivi Rt Horn, slušala lomljavu argentinskih glečera, učestvovala u vudu svečanostima u zapadnoj Africi, ugrizao me je i konj u Maleziji, zamenivši moje prste sa šećerom, pao mi je na noge i krokodil koji mi se istrgao iz ruku, ali su velike mačke, lavovi i gepardi sa kojima sam se mazila u parku Kasela bili nežni i dobri kao prave domaće mace.

Postoji li muškarac koji može da prati takvu hrabru, neustrašivu ženu?

Teško da je moj temperament, karakter, snagu, narav, radoznalost i hrabro srce iko mogao da prati. Zato sam solerka, ali usamljena nisam. Naprotiv! Kao solerka najbolje funkcionišem, nikome ne smetam, niti ko meni. Nisam jedina žena koja tako misli i živi. Ima ih mnogo, mnoge lično poznajem i podržavam ih. Bolje sama i svoja, nego živeti nezadovoljna i nesrećna u laži, mrzovolji, mizantropiji, trpnji, obmani, preljubi....

Postoji li mesto na koje niste otputovali, a želite?

Nisam bila u Australiji, ona mi je još nekako „mlada”, ne kao kontinent, već kao nacija, istorijski i kulturološki. Imam je u planu, ali treba da obiđem još neka za mene izazovnija mesta: Arktik, Komode, Mongoliju, Malavi, Madagaskar, Aljasku...

Knjiga je i svojevrsna priča o ljubavi žene prema životu i prirodi. Da li ste se ikada pokajali što ste svoj život posvetili dvema strastima – baletu i putovanjima?

Nema kajanja, jer sam rukovođena razumom i talentom, sama izabrala ta dva puta. I nisam zalutala u magli, o čemu svedoče moja uspešna karijera, nagrade, priznanja, kredibilitet, poštovanje, ugled i mesto u društvu. Tu je i određena popularnost koja nije komercijalna već elitistička, pa me niko ne juri i ne zabada nos u privatnost. Zato sam opuštena gde god da se nađem, ne krijem se i živim slobodno. Imam i fanove koji mi pišu, ljudi me prepoznaju, zaustavljaju me na ulici, zapitkuju i hvale, a to prija.

Kako reagujete na kritike?

Pažljivo slušam konstruktivne kritike, onda se preispitam, složim kockice, moje i njihove, i to obično ispadne dobitna kombinacija. Zamislite da nema kritike, ili da nema ogovaranja. Pa, gore od ogovaranja je kad vas ne ogovaraju!

Čega se plašite?

Loših i glupih ljudi, udvorica, licemera, bolesti i nemoći. I samo da nikome ne padnem na teret. Kad mi kažu da jednog dana neće imati ko da mi doda čašu vode, ja im odgovorim da ću onda leći pod česmu!

Kada biste počinjali karijeru iz početka, šta biste promenili?

Sa ovom pameću i iskustvom svašta bih promenila, ali točak ne može da se vrati, pa hitam napred u susret novim izazovima. „Carpediem!” je moj moto. Mada bih možda u nekom sledećem životu bila doktor medicine, kao što su to i moji preci bili, ili antropolog, arheolog, pustolov. Alito već jesam!