Sila se i dalje računa

U Moskvi je prošle nedelje odražana prva runda novih pregovora između Rusije i SAD o smanjenju nuklearnih arsenala dve zemlje. Za početak, posao je poveren predstavnicima delova ministarstava (diplomatskih i vojnih) koja se po prirodi posla bave ovom problematikom. Susret je održan podalje od znatiželjnih novinara tako da je jedina valjana informacija koja je procurila u javnost ona da će se sledeća runda razgovora voditi od 1. do 3. juna u Ženevi. Slični pregovori vođeni su i ranije u okvirima programa START-1 i START-2, kojima uskoro ističe rok važenja.

Pitanje nuklearnog razoružanja jedno je od centralnih u odnosima dve sile, ali istovremeno i ono koje se, sem pomenutih, životno dotiče i svih drugih jedinki na našoj planeti. Svet je, naime, odavno suočen sa saznanjem da i Rusi i Amerikanci imaju sasvim dovoljno nuklearnih bojevih glava da mogu Zemlju da raspolute u trenu, i kada god požele. Upravo to saznanje bilo je osnova na kojoj su počivala pravila međunarodnog ponašanja tokom „hladnog rata“, od šezdesetih godina pa sve do pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza.

Uništenje trećinom arsenala

SAD su uspele da iskoriste vakuum nastao između propasti SSSR-a i uspona nove Rusije kako bi se približile, praktično, do samih granica bivše socijalističke matice. Logika američkih stratega u tom periodu bila je sasvim jednostavna: prodreti što dalje, da bi se prilikom eventualnog povlačenja imalo čime trgovati. Ali ta era je okončana i vašingtonskoj administraciji je postalo jasno da bi svaki sledeći korak ka istoku evropskog kontinenta mogao da bude veoma opasan. Upravo stoga su Ukrajina i Gruzija, kao potencijalno najinteresantniji kandidati za članstvo u NATO-u, ostavljeni „na čekanju“.

Prema nekim izvorima, Rusija trenutno poseduje 5.162 nuklearne bojeve glave spremne za upotrebu, plus još oko 14.000 u rezervi. Sa svoje strane, Amerikanci mogu da se oslone na 4.075 aktivnih nuklearnih glava i još 5.400 uskladištenih. Paritet u suštini i nema neku naročitu „težinu“, pošto je za potpuno uništenje naše civilizacije dovoljna i trećina navedenog arsenala. Ali je i te kako bitan ukoliko dođe do smanjenja istog. Kao u prethodnom zaključku o „prostoru kojim bi Amerikanci, u slučaju povlačenja, mogli da trguju“, slično može da se kaže i za Ruse kada je reč o smanjenju broja nuklearnih glava. Imaju ih dovoljno za svaku računicu.

Ipak, najvažnije pitanje koje se postavlja jeste koliko su dve zemlje, ali i ostale sadašnje i buduće nuklearne sile, spremne da se odreknu takve moći? Naime, kako navode pojedini analitičari, prošlogodišnji petodnevni rat između Rusije i Gruzije pokazao je da je vojna sila i dalje ključni faktor u globalnoj politici. Iako je u startu bilo jasno da u pomenutom okršaju Gruzija, jednostavno, nema šta da traži, nijedna zemlja nije ni pomislila da ispuni svoju međunarodnu obavezu (ustanovljenu, između ostalog, i poveljom Ujedinjenih nacija) i vojno pritekne u pomoć kavkaskoj republici. Reakcija Vašingtona svela se tek na dizanje obrva i apele dvema stranama da obustave sukob. NATO je skrenuo pogled na drugu stranu... „Sakašvili je sam kriv!“, glasila je unisona presuda.

Najbizarnija je u svemu bila izjava predstavnika za štampu EU Martina Selmajra: „Ne možemo tamo da šaljemo oružane snage, ali možemo sa Rusijom da razgovaramo o trgovini i ekonomskoj politici. Mi smo ekonomska sila!“ Pedeset godina nakon faktičkog osnivanja Unije ispostavilo se da evropska porodica nema odgovor na moguće oružane pretnje, ni sa strane istoka, ni sa strane zapada, pa ni iz pravca juga (misli se, pre svega, na Iran). A pri tome, dve ključne vojne sile u Uniji, Velika Britanija i Francuska, takođe su nuklearne sile.

Kao modni detalj

Ukratko, bez obzira na to ko je uzrokovao rat čiji je rezultat bio konačni raspad gruzijske države, činjenica je da je obnovljena ruska vojna moć (sabrana, između ostalog, i u onim nuklearnim bojevim glavama) zapušila usta i najžešćim protivnicima politike Kremlja, pa i njegovim najmoćnijim vojnim protivnicima. Čak je i privremeni dolazak ratnih brodova SAD u blizinu gruzijske obale pravdan isključivo humanitarnim ciljevima. A, podsetimo, Gruzija je jedan od najvažnijih američkih partnera u ovom delu sveta.

Zato se i nameće pitanje: gde će nas odvesti novi nuklearni pregovori Rusije i SAD? U Vašingtonu nisu voljni da odustanu od instaliranja delova američkog antiraketnog štita u Poljskoj i Češkoj, iako su eksperti pobili sve tvrdnje o njegovoj efikasnosti. Sa druge strane, Rusi svoj odgovor formulišu kroz „iskandere“, čija je efikasnost na evropskom prostoru neupitna. Obe strane sve to vrlo dobro znaju, pa ipak igraju pregovaračku igru.   

Biće, kako tvrde pojedini analitičari, da su nuklearne rakete ponovo u modi. Treba se nadati da će takve i ostati – samo kao modni detalj.