Kratkoća pamćenja

Kad se pred kraj „Dnevnika” 25. maja pojavio kratak izveštaj o obeležavanju nekadašnjeg Dana mladosti i Titovog rođendana, slike pristigle iz Beograda, ali i iz Kumrovca, ličile su na neki pozorišni hepening. Kostimografija od kapa „titovki” i crvenih pionirskih marama, scenografija od amblema sa srpom i čekićem i zastava sa petokrakom, tekst od izjava neprolazne ljubavi za pokojnog predsednika i pokojnu zemlju... Kod jednog broja gledalaca ovi prizori bude nostalgiju i saosećanje. Kod drugog, po svoj prilici, čuđenje i sažaljenje .

Ali kad se u „Trezoru” prikaže snimak proslave na Stadionu JNA 25. maja 1982. godine, mogla bi sve generacije rođene pre, recimo, pre 1975. godine, da protrese blaga jeza. Prepoznali bi se kao nosioci štafete od Đevđelije (u ovom slučaju od Prilepa) do Triglava (u ovom slučaju palicu je predao Slovenac), kao publika koja srčano aplaudira i euforično skandira, kao funkcioneri na svečanoj tribini stadiona JNA, kao autori scenarija priredbe i nastavnici koji su je s đacima uvežbavali, kao pisci govora sa zavetima o neraskidivom bratstvu i jedinstvu... Nelagodnost bi mogli da osete i neki od učesnika programa, združeni omladinci „svih naroda i narodnosti”,  jer su se uskoro, kao punoletni, izjašnjavali nekako drugačije, samo za svoj narod i narodnost, a jednu deceniju kasnije s vršnjacima iz onih drugih „nacionalnih zajednica” gledali se preko nišana.

Reakcije na ovakva podsećanja raznolika su, od uobičajene fraze da treba zaboraviti na prošlost i okrenuti se budućnosti do pragmatične odbrane prava na promenu mišljenja, ideologije, partije... Pojedinci pribegavaju licemerju do krivotvorenja, zaboravu do amnezije, skrivanju do mimikrije.

Označenim kao narodu kratkog pamćenja kad su u pitanju činjenice (ali ne i mitovi), Srbima ovakva brza promena kolektivnog stava ne bi trebalo da smeta. Stoga ih, valjda, uveravaju, povodom nedavne posete američkog potpredsednika, da danas nije relevantno ono što je Bajden o njima (ružno) govorio pre jedne decenije. I pošto tu gorku pilulu iz moćne ruke moraju da progutaju, ostaje im da na domaćem terenu, među sobom, biraju šta će jedni drugima pamtiti, opraštati, zaboravljati, spočitavati. A povoda je na pretek.

Evo, na primer, slučaj Zorana Ostojića. Novinar koji se svojevremeno istrajno borio za slobodu medija odbijanjem nasrtaja vlasti na upravljačke i kadrovske odluke u Studiju B, sada pokazuje da je kao političar spreman da se direktno meša u poslove nekih redakcija. Jedan od prvih ljudi medijske kuće koja je postavljala i branila visoke standarde i dostojanstvo profesije, sada lično učestvuje u međupartijskoj trgovini koja podrazumeva i kadrovska razmeštanja u medijima, odnosno u javnom RTV servisu (za šta, inače, postoji zakonom određena procedura).

Za javnost nisu tajna ti mučni i ucenjivački stranački pregovori. Nije čak mnogo čudno ni što jedan drugi poslanik LDP-a, istim povodom, u skupštini pribegava gruboj i klevetničkoj retorici. Ali neprijatno je iznenađujuće ne to šta politika može da napravi od čoveka uopšte – već od jednog poznatog novinara koji je nekad delovao kao profesionalac od integriteta i uživao ugled i poverenje javnosti. Beše mu!