Od tona do slike i natrag

Tanka linija koja razdvaja svet muzike i filma iz dana u dan postaje sve neprimetnija. Brojni muzičari su, makar nakratko, u svojoj karijeri rešili da ljubav prema filmu konkretizuju u nekom dugometražnom ostvarenju. Isto pravilo, samo u suprotnom smeru, važi i za glumce. Doduše, za neke od umetnika se i ne može tačno reći kojoj branši konkretno pripadaju. Uspešni ili ne, „izleti” muzičara na veliko platno i glumaca u svet muzike traju praktično još od pojave zvučnog filma. Ovo je samo mali broj primera tih oprobavanja, u nepreglednim putevima ove dve umetnosti. Puteva koji su u poslednje vreme postali toliko isprepletani da je zaista teško reći gde se završava jedan a počinje drugi.

Po mnogima „zlatne” godine filma, u periodu posle Drugog svetskog rata, obeležila je pojava svestranih umetnika koji su se podjednako dobro snalazili u muzici kao i na filmu. Među brojnim velikanima u čijem su opusu uživale generacije posebno mesto zauzimaju Din Martin i Frenk Sinatra. Istinski ljubitelji pete i sedme umetnosti ni do danas sa sigurnošću ne mogu da razdvoje zvučne i vizuelne adute kojima su Martin i Sinatra decenijama vešto baratali. Velike zabavljače i šarmere tog doba nisu sputavala ni brojna ogovaranja i osporavanja njihovih talenata. Priče o tome kako ih „ima previše”, kako ih „gura” mafija, Din i Frenk su se trudili da opovrgnu na njima najbolje znan način – kroz pesmu i glumu. Neki od albuma ili filmova ovih legendi odavno su postali klasici moderne umetnosti. I lepši pol imao je svoju zvezdu tog doba – Džudi Garland. Izreku da „krv nije voda” ova čuvena pevačica i glumica potvrdila je kroz svoju ćerku Lajzu Mineli.

Da se spajanje interesovanja ponekad ne pokaže kao najbolje rešenje govore i primeri Dženifer Lopez, Madone, Britni Spirs ili Maraje Keri. Pop zvezde su se tokom poslednje dve decenije pridružile ekspanziji trenda oprobavanja u oba vida umetnosti. Izuzev nekoliko primera, slobodno se može dodati – prilično neuspešno. Ni brakovi sa poznatim rediteljima, veze sa muzičkim i filmskim magnatima i čuvenim producentima ove dame nisu spasle oštrog noža kritike. Za svoja uloge su, između ostalog, višestruko nagrađivane „Zlatnom malinom”. Ove „nagrade” za najgora ostvarenja u svetu filma pomenute dame dobijale su znatno češće od pohvala. Čak je i Madona, kojoj kritičari ne spore potencijal koji je donekle pokazala u filmovima „Očajnički tražeći Suzan” ili „Evita”, ove uspehe nažalost sprala „morem” loših i neubedljivih uloga.

„Kameleon” je epitet koji već decenijama stoji uz ime Dejvida Bouvija. Poznat po čestim promenama stilova i balansiranju na tankoj liniji između avangarde i „klasike”, Bouvi je svoj višestruki talenat za muziku, književnost, slikarstvo i glumu često pretakao u manje ili više uspešna ostvarenja. Filmsku karijeru, iako manje zapaženu, Dejvid je započeo praktično kad i muzičku, pre više od četiri decenije a, između ostalog, tu su i uloge u filmovima „Srećan Božić, gospodine Lorens”, „Poslednje Hristovo iskušenje”, „Baskijat”, „Prestiž”... Komičarsko-imitatorski duh i Bouvijeva sposobnost transformacije bile su posebno zanimljive rediteljima sa kojima je sarađivao. Tako je ovaj muzičar tumačio i uloge mnogih poznatih i istorijskih ličnosti – od Pontija Pilata, preko Endija Vorhola do Nikole Tesle.  

Bouvijev kolega, pevač i frontmen čuvenih „Rolingstonsa” Mik Džeger takođe se oprobao u glumi. Pojedine uloge Džegera mogu se, u najmanju ruku, oceniti kao blede. „Running Out of Luck” iz 1987. godine dobra je potvrda za to. Ovaj film režirao je Džulijen Templ, još jedno ime iz sveta sedme umetnosti, čovek koji je praktično celokupnu karijeru posvetio radu na muzičkim spotovima i raznim dokumentarcima slične tematike. „Mršavi” scenario ovog ostvarenja nije uspeo da poboljša ni harizmatični Denis Hoper. Sa druge strane, uloga Lutera Foksa, mističnog i u duši duboko nesrećnog čoveka, vlasnika agencije za poslovnu pratnju, u filmu „Čovek sa Jelisejskih polja”, Miku je donela pohvale mnogih sineasta. Mnogi se slažu da je ovde Džeger na momente čak i zasenio svoje partnere, Endija Garsiju i Džejmsa Koburna.

Najsvežiji primer glumačke ljubavi prema muzici je mlada i sve uspešnija Skarlet Johanson. Ova dvadesetčetvorogodišnja glumica, koja je ostvarila nekoliko zapaženih uloga, posebno u filmu „Izgubljeni u prevodu” Sofije Kopole, i nekoliko filmova legendarnog Vudija Alena, prošle godine snimila je solo album „Anywhere I Lay My Head”, na kome se mahom nalaze obrade Toma Vejtsa. Cinični komentari dugo su pratili ovaj nosač zvuka, a među najčešćima bili su oni da Skarlet, svojim nazalnim, promuklim glasom i nije mogla da otpeva ništa bolje od numera „kralja nikotina i alkohola”, kako neki pogrdno nazivaju Vejtsa. Da mahom negativne reakcije kritike nisu obeshrabrile mladu glumicu govori i podatak da će Johansonova, zajedno sa američkim kantautorom Pitom Jornom, uskoro objaviti i drugi „dugosvirajući” album, pod nazivom „The Break Up”. Prvi singl sa ovog izdanja, „Relator”, objavljen je tokom ove nedelje.

Jedna od aktuelnih, nekrunisanih kraljica svetskih tabloida, Paris Hilton oprobala se i u muzici i u glumi. O kvalitetu njenih „ostvarenja” svedoče i konstatacije većine svetskih magazina da Hiltonovoj ipak najbolje „leži” uloga razmažene bogatašice, jer se u suštini i ne razlikuje od njenog privatnog života.