Smeh oslobađa od straha

Jednog od najpopularnijih dramskih pisaca ex-Yu, Ivu Brešana (1936), danas prozaiste, čiji su provokativni komadi izvođeni u skoro svim teatrima ondašnje države, ali i širom Evrope, a predstava „Hamlet u selu Mrduša Donja” bila jedna od najgledanijih u istoriji savremenog dramskog teksta, sreli smo na 54. Sterijinom pozorju. Književnik i scenarista koji posle 1990. piše gotovo isključivo prozu, u Novi Sad, na Sterijino pozorje, došao je kao član žirija ovogodišnje manifestacije. Festivalskoj publici je Ivo Brešan dobro poznat: još 1972, kada je za „Hamleta u Mrduši Donjoj” dobio Sterijinu nagradu za najbolji tekst, za najbolju predstavu i Sterijinu nagradu okruglog stola kritike za najbolju predstavu...

Poznati ste kao autor najprovokativnijih pozorišnih tekstova ondašnje države. Kako su primane literarne provokacije i da li je bilo posledica...?

Nikada lično nisam imao nikakvih posledica zbog toga u to doba, mene niko nije zvao... ali su probleme imali oni koji su moje tekstove postavljali u teatrima! „Hamlet…” je bio moj prvi takav tekst i on je dve godine igrao, pobrao brojne nagrade, i ovde na Pozorju, a tek onda se, početkom 1973, pojavio jedan komentar u TV Zagreb, nepoznatog autora. Nije napao ni predstavu ni tekst, već one koji se okupljaju oko predstave i stavljaju je na svoju zastavu! To su tada bili političari potonuli posle sednice u Karađorđevu. U predstavi su počeli prepoznavati ono što se dogodilo u životu, iako ona govori o davnom vremenu, o seljačkim zadrugama posle Drugog svetskog rata.

Bili ste u strahu?

Da, u velikom strahu, jer sam bio profesor u šibenskoj gimnaziji, svestan toga da kada nekog prozovu sa najvišeg mesta, makar i u blagom obliku, onda taj napad na nižim nivoima počinje da eskalira da bi se na najnižem pretvorio u poziv na progon! Komentar je bio povod da se predstava skine sa repertoara. Svuda, osim u zagrebačkom ITD. U tom trenutku se spremala i druga moja predstava, „Nečastivi na Filozofskom fakultetu”. Dovedena je do generalke, ali se direktor teatra nije usudio s njom da izađe kako bi sačuvao „Hamleta u Mrduši”...

I, kako ste probili led...?

Sedam godina sam bio na ledu, sve do 1979. Nigde nisam igran! Led smo pokušali da probijemo jednom predstavom koja nije bila toliko politički provokativna, bila je to čista komedija – „Smrt predsednika kućnog saveta”. Pripremalo ju je Beogradsko dramsko pozorište i, istovremeno, Kazalište „Gavela”. U Beogradu su probe išle brže i trebalo je da se tu održi praizvedba. Sve je štimalo i došlo se do premijere na koju sam pozvan. Ukrcao sam se na voz, smestio u spavaća kola za Beograd, stigao, otišao u hotel, doručkovao... Kad, pojavljuje se režiser Ivica Kunčević i kaže – „Komitet opštine Vračar je predstavu zabranio”.

On i ja odemo tamo, glumci besni, psuju što ih je uopšte zvao na generalnu, jer, da nije toga bilo sve bi prošlo... Onda problem – šta uraditi sa zagrebačkom predstavom! Dogovorimo se da kažemo da je sve pomereno iz tehničkih razloga. Međutim, proradili su telefoni, sve se saznalo i zapretilo je rasulo. Glumci su se vadili na bolest, režiser Marin Carić bio je nemoćan da bilo šta preduzme... Tada smo direktor Drame Krešimir Zidarić i ja, na njegovu inicijativu, otišli u CK, kod Ivice Račana, zaduženog za kulturu. Nađemo se, kažemo šta je bilo, a on na to – samo vi radite, oni su oni, mi smo mi. Reditelj je preduzeo oštre mere protiv simulanata i predstava je odigrana. Led je probijen. Nešto kasnije izveden je i „Nečastivi”, ali u Ljubljani, pa predstave u Bitolju, u „Zvezdara teatru” u Beogradu režirala je Vida Ognjenović, pa Leskovac...

Ima li danas te vrste provokacije u teatru?

Smeh dobija vrednost i dubinu ukoliko u njemu ima aristotelovske katarze. Bez toga – ostaje na nivou vica. A, kada kažem katarza, onda mislim da kada publika na sceni vidi situaciju prepoznatljivu iz života, i čuje reči koje izvan teatra ne sme ni da pomisli a kamoli izgovori, doživljava oslobođenje od straha koji je u životu koči. Smeh oslobađa. I danas se mogu pisati komedije, ali one nikoga ne provociraju. Politika do pozorišta ne drži, možete reći što hoćete u pozorištu – nikoga za to nije briga.

Zašto je to tako?

Onda smo živeli u jednom ideološkom sistemu koji je zahvatao sve segmente života. Bilo je moguće da se kroz situaciju u jednom malom mestu predstavi funkcionisanje celog tog sistema, pa je Mrduša Donja postala metafora za sistem u kojem smo živeli ne samo mi, već i pola planete. To objašnjava zašto je komad krenuo po Evropi, najviše po istočnim zemljama, u Poljsku, Češku, Bugarsku, Mađarsku, SSSR, pa i po Zapadu, u Austriju, Nemačku, Švedsku, Dansku... Danas je to nemoguće, a zato jer ne živimo ni u kakvom sistemu. Nema više sistema, nema ideologije. Čega god se dohvatite, to je pojedinačna pojava. Možete se okomiti na tajkune, na kriminal, na političke malverzacije, stranačka podmetanja u kojima je svaka stranka na sve spremna samo da bi se dokopala vlasti, ali to neće izazvati ničiju reakciju! Zašto? Pa o svemu tome se čita u novinama, otvoreno i jasno.

Na Pozorju ste, ovih dana, povodom predstave „Je li bilo kneževe večere”, govorili o potrebi razbijanja mitomanije...

Već dosta dugo pišem o odnosu prošlosti i sadašnjosti. O tome koliko nas prošlost determiniše u sadašnjosti. Evo nekih mojih tema zbog kojih sam doživeo poslednjih godina žestoke napade, ali sada ne od političara i politike, već od crkve. U romanu „Astaroth” bavim se faustovskom temom čoveka koji je prodao dušu, ali moja priča počinje tamo gde se priča o Faustu završava. Faust posle smrti mora da služi Satani! A mene zanima šta se događa sa glavnim junakom, jer pakao je ovaj svet i Satana ovde deluje. Ona dušu glavnog junaka prebacuje iz tela u telo pa tako glavni junak dolazi među ustaše, pa posle rata u udbaške redove, pa čak i u crkvu. To ih je uzrujalo! Ispada da je Satana i u crkvi pustila pipke... Roman pokazuje da su sve ideologije, zapravo, Satanine, bez obzira koje boje bile i šta propovedaju.

Vaš poslednji pozorišni komad, „Gnjida”, izveden je pre dve decenije?

Da, u Kazalištu „Kerempuh”... To je komedija koja ismeva stranke – HDZ, liberale, HSS i ostatke komunista... Vidi se da među njima nema nikakve bitne razlike. Razlikuju se jedino u retorici. A i ona nije rezultat različitog mišljenja, već različitih taktika pomoću kojih će se najlakše doći na vlast.