Ideološke zasede

Od tridesetak filmova, koji su po raznim osnovama ali bez zvaničnih sudskih zabrana strpani u mrak tadašnjih ideoloških filmskih bunkera i nisu stigli do gledalaca, Zaseda Živojina Pavlovića (1933-1998) je jedan od retkih koji je izdržao probu vremena pa je i sada apsolutno zanimljiv i aktuelan. Ekspresija ovog filma ni posle četiri decenije od nastanka nije oslabila tako da je u mnogim rangiranjima, kojima je filmski svet inače sklon, gotovo bez izuzetka svrstavan među pet najboljih ikada snimljenih na prostorima male zemlje na brdovitom Balkanu.

Priča o skojevcu – idealisti Ivu Vrani (Ivica Vidović) i njegovom razočaranju u surovu i nepoštenu životnu stvarnost po završetku Drugog svetskog rata, ni nalik onoj koju su proklamovali partijski ideolozi, nastala je po književnom predlošku koji su činile pripovetke Legenda samog Živojina Pavlovića i Po treći put Antonija Isakovića.

Pavlović se u svojoj knjizi Planeta filma seća da mu je producent Dušan Perković iz FRZ Beograd savetovao da finale budućeg filma što je moguće više radikalizuje.

Tako će nesrećnog skojevca, sasvim suprotno filmskim lakirovkama tog vremena, ubiti patrola nedotupavih partizana, a Pavlović će napraviti film koji od ideološki neopterećenih kritičara i publike slovi za delo koje bi služilo na čast svakoj kinematografiji, dok ga partijski apostoli i filmski podrepaši nekadašnje SFRJ proglašavaju za direktan atak na sistem i trpaju u najdublji mrak bunkera.

Sasvim posebna figura na ovim kulturnim prostorima, renesansni umetnik, autor Zasede, Živojin Pavlović mi je decembra 1993. godine, sećajući se snimanja ovog, uz Do viđenja u sledećem ratu, njemu najdražeg filma, rekao: „To je film koji je nastao prema nekim najintimnijim treptajima u meni. Snimljen je za dvadesetak dana, gotovo u jednom dahu i napravljen je u potpunoj slobodi – niko mi se nije mešao.“

Problemi su, međutim, nastali u Puli, mestu verifikacije jednogodišnje filmske produkcije u tadašnjoj državi. Taj 16. festival jugoslovenskog igranog filma održan je od 16. jula do 2. avgusta 1969. godine i na njemu je bio prikazan 31 film. Inače, sa ove vremenske distance, to je bila veoma značajna i zanimljiva godina jugoslovenskog filma. Naime, tada se pojavila plejada autora sa debitantskim igranim filmovima (Boro Drašković sa Horoskopom, Želimir Žilnik sa Ranim radovima, Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara sa Vranama). Bili su tog leta u Vespazijanovoj palati i Kad čuješ zvona Antuna Vrdoljaka, Događaj Vatroslava Mimice, ZBiće skoro propast sveta Aleksandra Petrovića, Zazidani Kokana Rakonjca... Ali, ne zaboravimo, te godine je snimljena i Bitka na Neretvi Veljka Bulajića, koja će sledeće godine učestvovati - van konkurencije. .

Tog zimskog dana, pre petnaestak godina, uz divčibarsku ljutu rakiju, Živojin Pavlović se prisećao: „Kao pobednik prethodnog festivala sa filmom Kad budem mrtav i beo, imao sam pravo, odnosno bilo je pravilo da te godine otvorim Festival. Šok je nastao kada su videli Zasedu. Postavilo se pitanje kako da se izvrda Arena i nekoliko hiljada gledalaca, a da se ispoštuje forma. Onda su izveli paradu da film prikažu u sali. Svi čelnici festivala bili su usplahireni i uznemireni i izvršili su perfidnu diskriminaciju na taj način što film nisu pustili u Arenu. Ja, inače, nisam prisustvovao toj projekciji ali, kažu, u sali je bila euforija i samo se govorilo o tom filmu. Do pred kraj Festivala figurirao je kao apsolutni pobednik i najsuperiorniji film sezone. Međutim, u žiriju počinje destrukcija, koju inicira Milutin Čolić, i film biva skinut sa pozicije laureata, te dobija specijalnu diplomu a izmišlja se neki minorni film koji dobija Zlatnu Arenu.“

Ostalo je zapisano, Zlatnu Arenu za najbolji film, režiju i scenario dobio je te 1969. godine film Nizvodno od sunca Fedora Škubonje. U žiriju su, između ostalih, bili i Milutin Čolić, Stojan Ćelić, Milan Đurčinov, Mate Relja, Zdravko Velimirović... Takođe upisan, ostao je i podatak da je Živojin Pavlović dobio Specijalnu diplomu „za smelu režiju filma Zaseda“ i da je istom filmu nagradu dalo Udruženje filmskih i TV kritičara Hrvatske. I tačka...

Stvar se posle toga smiruje do jeseni, kada film odlazi na festival u Veneciju i tamo biva izuzetno pozdravljen, posebno od levičarske filmske kritike. Ali... Pogladiće Veliki Majstor svoje prepoznatljive sede brkove i ispričati mi: „U jesen te godine zaseda i Ideološka komisija CK SKJ, tu se formira pojam crni talas i za najmarkantniji, izrazito antikomunistički film upravo se proglašava Zaseda. Producent se plaši da ga pusti u bioskopsku mrežu, tako da je bio prikazan samo u Knjaževcu, imao je ogromnu posetu i igran je malo u Sloveniji.“ I tačka...

U vezi sa ovim filmom postoji još jedan veliki paradoks, koji potvrđuje pravilo da svi totalitarni režimi imaju pukotine. „Prva velika birokratska rupa u JNA, koju ja prepoznajem, upravo je činjenica da je ovaj film, pre političkog skandala, otkupljen za vojsku i prikazivan u svim domovima Armije. Pričali su mi prijatelji, koji su tada služili vojsku, da su ga sa zaprepašćenjem gledali, recimo, negde u Virovitici“, reći će nesalomivi Čovek iz Vratarnice. Priču je potvrdio i direktni krivac za ovaj „skandal“, ugledni filmski kritičar Borislav Anđelić, koji je, kao vojnik, te godine birao domaće filmove za repertoar domova JNA. Sve je funkcionisalo dok se, izgleda, neko nije setio da zaseda ne mora biti samo termin iz vojnog vokabulara.

Šta je posle bilo?

Uglavnom, uobičajeno. Po propisu. Film je bunkerisan, potpuno skrajnut. Prvi put u zemlji nastanka viđen je posle dvadeset godina, avgusta 1989. na (polu)zatvorenoj projekciji u okviru Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Tu mu je, kao i mnogim filmovima crnog talasa, na neki način vraćen legitimitet i od tada omogućeno normalno komuniciranje sa javnošću kojoj je, kao i svako umetničko delo, u startu i bio namenjen.