U umetnosti nema baš mnogo genijalaca

Psihoanaliza se oduvek bavila promišljanjima o umetnosti i stvaralaštvu uopšte i smatra se da je posle kliničkog rada to najznačajnija oblast njenog interesovanja. Do danas je saopšteno više teorija o prirodi umetničkog stvaralaštva i kreativnosti i skoro da nema pravca u korpusu psihoanalize koji nije saopštio svoje viđenje na ovu temu.

Međutim, Ričard Česik (1932), američki psihijatar i psihoanalitičar, u više svojih radova iznosi jedno stanovište koje se razlikuje od drugih i zaslužuje pažnju i stručnjaka i širokog kruga zainteresovanih pojedinaca.

On smatra da u osnovi stvaralačkih potencijala pojedinaca leže tri dimenzije: postojanje kreativne genijalnosti koja svoje izvore crpe iz bioloških karakteristika individue, sposobnosti da se u kreativnom procesu ostvari privremena regresija i iscrpljivanje funkcije ega i, najzad, svojevrsna strepnja i strah koji pokreću kreativni proces koji počiva na konstitucionoj sposobnosti menjanja nivoa aktivnosti ega i kompromisnih formacija. Pri tome Česik ukratko potvrđuje već opšteusvojene istine da umetnička kreativnost zahteva relativno celovit ego, da emocionalna bolest ometa i ograničava kreativnost, a ne jača je, da neki umetnici, uprkos svojim psihopatološkim proživljavanjima, očuvaju sposobnost da se odvoje od svoje patologije i produhovljavaju svoje konflikte u umetnička dela.

U skladu sa prvom dimenzijom, biološkim potencijalom stvaraoca, Česik govori o dve vrste umetničke kreativnosti, razvojne i genijalne, o čemu će biti reči u ovom napisu.

Razvojna kreativnost se može pojaviti u bilo kom životnom dobu pojedinca. Veoma je tipično da se pojavi kod dece skoro odmah od trenutka kada zgrabe olovku i počnu da crtaju. Zatim, nastupa period pretpubertetskog mirovanja ovog procesa, a onda se često javi njegov veliki proboj tokom mladalačkog doba. Mnogi adolescenti pišu pesme i priče, slikaju slike, ali kod većine ljudi posle adolescencije razvojna kreativnost prestaje. Ponekad, što je divno, razvojna kreativnost se može ponovo pojaviti posle penzionisanja ili čak i u starosti.

Zna se da je razvojna kreativnost prilično raširena funkcija ega i rezultati ovakve kreativnosti variraju zavisno od urođenih veština i talenata stvaraoca, proizvodi prijatnu umetnost u kojoj se često može uživati, ali joj nedostaje suštinske element, genijalnost, bez obzira koliko marljivo običan pojedinac pokušavao da vežba i usavršava svoje talente. Česik navodi primer Ničea koji je, iako nesumnjivo filozofski genije, imao samo običnu kreativnost kada je komponovao svoje klavirske komade. U domaćinstvu Vagnera njima je bila ukazivana učtiva pažnja, ali nikada se nije javljala sumnja u pogledu toga ko je bio muzički genije.

S druge strane, genijalna kreativnost je nešto retko i izvanredno. Geniji i njihova dela nose sa sobom dodatni činilac koji udubljivanjem u njihovu umetnost daju čoveku nov način gledanja na svet, novo razumevanje njegovog selfa, njegove kulture i transcendentan doživljaj smisla bivstvovanja, kako je to opisao Martin Hajdeger. Drugim rečima, genijalnu kreativnost dostižu retki pojedinci čiji izvor uvek ima više nego što iz njega ističe, ili genijalna kreativnost nužno priziva izvanredno i transcedentno zato što je stvaralac svestan toga, ili, genijalna kreativnost obezbeđuje „šifre” za shvatanje transcedentnog. Pre Šekspira postojala je samo karakterizacija, neka vrsta smeštanja svake osobe u njen grupni fah. Posle Šekspira pojavili su se karakteri – muškarci i žene koji su sposobni da se menjaju sa svojim krajnje individualnim ličnostima. Na sličan način, antički Grci su zadobili osećanje svog identiteta iz Homerovih epova. Zato Česik, pozivajući se na Hajdegera, tvrdi da su Šekspir, Homer i drugi genijalni stvaraoci definisali svet. U tom kontekstu zanimljiv je njegov osvrt na stvaralaštvo psihoanalitičara. On tvrdi da je jedino Frojd posedovao genijalnu, a svi ostali samo običnu ili razvojnu kreativnost!

Radovi genijalnih stvaralaca, zapravo, potresaju do temelja naše tekuće poglede na svet, naše ustaljene i savremene životne strukture. Zato je pravilo da izazivaju velike otpore, što je u istoriji civilizacije i kulture već davno prepoznato. Njihova dela uspešno osporavaju upravo taj ustaljeni pogled na svet i te strukture unutar kojih se mi udobno osećamo i koje nam izgledaju samoočigledne. U tom smislu genijalni umetnik je preteča budućnosti. Mišel Fuko je tvrdio da su genijalni umetnici vesnici budućnosti, što ih izlaže veoma raširenoj pojavi – da budu opisani kao ludi u vreme svoje kreativne aktivnosti.

Na kraju, preostaje da vidimo kako je Česik objasnio transcendentni doživljaj preuzet od Hajdegera. On smatra da se bivstvovanje može shvatiti kao odnos prema stvarima koji vlada svim našim odnosima na Zemlji, ali taj odnos sam po sebi ostaje neprimećen. To nije odnos koji je doveo do pomračivanja našeg sveta, holokausta, beskrajnih ratova i težnje za moći nad drugima. To je odnos kao događanja na čistini, ontologija događaja, stvari se prihvataju onakve kakve jesu, dopuštanje da se pojavi ono što će se pojaviti, neka vrsta fenomenološkog odnosa prema svetu.

Ne upuštajući se u druge dimenzije osnove umetničke kreativnosti, na kraju ovog napisa moram da ukažem na opasnosti koje prete umetnosti i stvaralaštvu uopšte razvojem tehnološke mahnitosti. Umetničku aktivnost, zajedno sa mnogim drugim ljudskim potencijalima, jednostavno je zbrisao poražavajući uticaj civilizacije zasnovane na medijima. U tom ludilu, tehnički napredak postaje cilj po sebi nezavisno od problema koje stvara. Čak su zaboravljeni i problemi zbog čijeg rešavanja je tehnika izvorno uopšte i smišljena. Tako su stvoreni uslovi za neverovatne pretnje kiselih kiša, topljenja jezgara nuklearki, radioaktivne kontaminacije, probijanja ozonskog omotača, otopljavanje klime i ogromnog uništavanja prirodne sredine i sve se to odvija sve brže, bez kraja na vidiku.

Direktno se suprotstavljajući ovom trendu, Hajnc Kohut, američki psihijatar i psihoanalitičar austrijskog porekla, pre više godina je napisao: „Možda ste me do sada dovoljno upoznali da biste shvatili da smatram da je glavno pitanje života ne ishod borbe za dominacijom, već ishod borbe za očuvanje aktivne kreativnosti. Međutim, kreativnost u krajnjoj liniji zavisi od sposobnosti da budemo u dodiru sa razigranim detetom koje je skriveno duboko u našoj ličnosti i na sposobnosti da sačuvamo svežinu detetovog susreta sa svetom. Sva zrela kreativnost zavisi od naše sposobnosti da ohrabrimo rast ove unutrašnje slobode.”