Otkrila sam: Knez Mihailo je ubijen s leđa

VIŠE OD SPORTA
Ponekad je dobro da obrazovanje i opredeljenje ne idu u istom smeru. Primer za to daje nam Sanja Domazet, diplomirani pravnik, koja već desetak godina, kao pisac, osvežava srpsku književnu i pozorišnu scenu.

Njen potpis čitamo ispod dramskih tekstova „Punjene tikvice”, predstavi koja je premijerno izvedena još 1996. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, pa „Krila od olova”, koja je posvećena slikarki Mileni Pavlović Barili, a „Frida Kalo” se igra u Madlenijanumu...

A posle prve osvojene nagrade „Žensko pero”, koju joj je 2006. godine dodelio časopis „Bazar” za roman „Ko plače”, Sanji se ostvario san; od tada je postala prepoznatljiva i kao romanopisac, pa slede: „Anatomija zanosa”, „Azil”, „Moć maske”, „Senke”, „Božanstveni bezbožnici”, kao i svi prevodi na francuski, engleski, bugarski, poljski...

Rođena je 1968. godine u Smederevu. Magistrirala je i priprema doktorat. Udata je za Gorana Daničića, glumca Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Imaju kćer Nastasju-Alju (11).

Šta pamtite iz vremena odrastanja?

Odrasla sam u porodici koja je smatrala da je važnije biti dobar nego moćan, kao i da ne postoji ništa lepše i važnije od umetnosti. Pamtim ogroman broj šahista koji su iz svih krajeva sveta dolazili kod nas. Moj otac Slavko, pravnik, bio je strastveni šahista. Tako sam, kao dete, upoznala Botvinika, Talja, Smislova... Pamtim i ogromnu količinu knjiga u kući. I danas na put nosim dva kofera. U prvom su knjige...  

Koliko ste bili u sportu?

U sportu, u odbojci, bila sam vrlo malo. Još u osnovnoj školi. Ali, sad je moj sport šetnja, duga šetnju uz vodu. Najviše volim taj hod uz more. Obožavam putovanja. Veliki sam pešak po svim gradovima sveta. Ceo Pariz pređem pešice, ceo London... Očaralo me Sredozemno more iz svih „uglova”. Potpuno sam morski tip.

Ko Vam je primer za ugled u istoriji...

Volim Andrićevu umerenost, povučenost i njegov stav da je u „ćutanju sigurnost”. Ako bih tražila uglednike među piscima to bi bili oni koji su živeli krajnje povučeno ili avanturistički. Na primer Karen Bliksen koja je u Africi kupila farmu. Piše se u samoći. Pisanje i estrada ne smeju da imaju dodirnih tačaka. Zbog toga je Holivud bio oduran većini najvećih pisaca.

… a ko u Vašem životu?

U svakom slučaju roditelji, njihov miran, građanski način života. Njihova međusobna odanost. Njihova velika ljubav koja se i u romanima teško sreće. Jedna sigurnost koje u ovim vremenima više nema. To sveto trojstvo roditelja i dece sve je ređe i ređe.

Šta Vas zanima u pisanju?

Mene oduvek zanima sudbina čoveka, ali i unutrašnjost čovekova, duh. Mislim da je ovu temu, posle starih Grka, Frojd samo načeo. Tek ćemo saznavati šta se sve u nama nalazi, koje sve sfere i koji svetovi, koja svest i koja podsvest. Ali, silna sredstva za komuniciranje teraju nas da gubimo kontakt sami sa sobom i, naravno, sa drugima. Posebno zbog toga što neki „brišu” delove svojih života. A i važni događaji iz istorije se sklanjaju.

Koji na primer?

Gledala sam izložbu uniformi. Videla sam odelo u kome je ubijen knez Mihailo Obrenović (1868). To odelo nije oprano. I po tome kako je pucano videla sam da je on ubijen s leđa! To nećete naći ni u jednom istorijskom udžbeniku! I ova činjenica mi je kazala šta znači biti vladar u Srbiji. To znači da on uvek ima nekoga ko mu stoji – iza leđa.

Kako se branite od zla?

Najvažnije je krenuti sa sopstvenim unutrašnjim pročišćavanjem. To će da se odrazi na naše okruženje i na naš kompletan život. Zlo, laž zavist... nisu označeni. Nikome na čelu ne piše kakav je. Mi nismo uvek spremni za takve susrete, a to nas negde čeka. Hrist je predlagao da okrenemo drugi obraz kad nas neko udari. Ali, ja nisam za to...

Hristos je razapet, pa je vaskrsao, kako to tumačite?

Naš se život sastoji od niza raspeća. Moramo za to biti spremni. Verujem da sve to ima smisla. Zato vredi biti dobar i činiti dobra dela. Hristos je živ onoliko koliko su dobra naša dela i koliko su čista naša srca. Ali, ukoliko činimo suprotno zakucavamo još jedan ekser u njegovo razapeto telo. 

Kako doživljavate umetnost?

Kao jednu celinu u kojoj ne odvajam književnost od slikarstva, muziku od vajarskog dela... Rusi kažu „jedan dan nikad ne ide sam”. Prvo sam naučila note, pa onda slova. U stanju sam da preletim celu Evropu da bih videla jednu sliku. Mislim da svaki čovek ima potrebu za lepim. Umetnost je za mene zanat, profesija, opredeljenje, ali i žudnja, način života, strast, komunikacija sa drugima i sa sobom...

Za kojim vrednostima tragate?

Ja ne tragam, ja nalazim sve životne izvore. Smisao života se traži svakog jutra. Ustajemo i krećemo iz početka. Smisao života ne možemo da imamo zauvek. Zato se i molitva stalno ponavlja. A kad su u pitanju poverenje i ljubav čovek ima pravo na sumnju. Ali, ljudsko biće ne može da opstane samo. Čovek je socijalno biće. Trebalo bi da bude u paru...

Pred kojim muškarcem zastajete?

Poslednji muškarac pred kojim sam zastala, potpuno zadivljena, jeste muškarac koga je napravio Mikelanđelo. Ovo nije odgovor kojim se izvlačim od neprijatnog pitanja, već mi se to stvarno dogodilo kad sam gledala Mikelanđelove „Robove” u Parizu, u Luvru. Videla sam tada lepotu muškog tela koja me zadivila.

Koliko se muškarac izražava seksualnošću?

I žene i muškarci se izražavaju preko erosa, preko telesne ljubavi. Ali eros nije usamljen, on uvek ide u paraleli, sa Amorom, sa bogom ljubavi. I još nešto: o seksualnosti se dvadeset vekova ćutalo, a sad se progovorilo. Imam utisak da što se o ovome više priča sve ga manje ima. Život je sve manje privatan i sve manje erotičan. Zato ima više erotike na jednoj Vernerovoj slici na kojoj žena čita skriveno pismo koje joj je doturila služavka, gde sve treperi od tog pisma, nego što erotike ima u silnim časopisima gde su svi obnaženi.

A koje su blagodeti seksa?

Seks je vrsta bliskosti u kojoj dolazi do direktnog primanja i davanja ljubavi, primanja i davanja topline... Mislim da je to blagotvoran čin kad čovek pored sebe ima nekoga sa kojim može da podeli to iskustvo. Nije to samo fizičko zadovoljstvo, to je opštenje duše sa dušom. Preko tog fizičkog čina prepliću se mnoge sile...

Šta nema cenu?

Najvažniji odnosi u našem opstanku nemaju cenu. Život nema cenu, lepota nema cenu, ljubav nema cenu... Naravno, i svi koji nisu na prodaju nemaju cenu.

Čemu sebe učite?

Strpljenju. Ovo je područje gde nema mnogo strpljenja. Kad su pitali Engleze kako vam niče tako lepa trava, oni su kazali: „Posadimo, pa zalivamo... I tako sto godina”. Zato učim sebe da sve u mom životu ide svojim tokom. Brzina nije kvalitet.

Koje mesto je raj na zemlji?

Sredozemno more u svim svojim delovima. I na Azurnoj obali, i u Tunisu, a pre svega u Grčkoj, na ostrvu Rodosu, gde sam bila prošlog leta. Sredozemno more me čini živom, radosnom i srećnom. Verujem da je to deo sveta u kome je nastao život.

Šta Vas posebno boli?

Jako me boli što se kod nas malo poštuje i ceni ono što se zove kultura. Jer, mi nećemo ostati poznati čak ni po sportistima. Volela bih da živim u zemlji koja više zna o Mileni Pavlović Barili, koja više poštuje Nadeždu Petrović, koja je svesna koja je veličina Milorad Pavić, koja ima svest o tome da je Danilo Kiš bio ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu, ali smrt je bila brža...

Šta Vam još smeta?

Jedan, i bukvalno, strašan stav. Naša priča o Srbima kao – nebeskom narodu. Mene to totalno izbezumljuje i užasava. Jedini smo narod na svetu koji je zamenio ljubav za smrt! A to nas jako mnogo košta. I još nešto: U Srbiji čovek ima s kim da podeli nesreću, ali ne dao vam Bog uspeh. Istog sekunda ostajete sami. U Srbiji se uspeh ne oprašta. 

Bez koga ne biste mogli?

Bez porodice, bez iskrenih prijatelja, bez sebi najbližih ljudi, bez rada, umetnosti... Ne bih umela da živim sama. Na poslu, na Fakultetu političkih nauka, okružena sam tako važnim i dragocenim ljudima kakvi su Ratko Božović, Čedomir Čupić, Jelena Đorđević, Neda Todorović... od kojih meni dolazi samo radost, dobrota, sreća... 

Da li se spremate za odmor?

Gotovo je. Već sam psihički spremna. Idem na more. To, prosto, moram. Idemo u Grčku, blizu Atosa i Svete gore...