Od pokera preko blekdžeka do bakare

Nije čudo što je poker najpopularnija kockarska igra karata. Poker sadrži sve elemente našeg karaktera: rizik, pohlepu, avanturu, masku, analizu protivnika i oštar napad, čak i kada se nedostatak snage nadoknađuje blefom.

U ovoj zanimljivoj igri učesnici sa zatvorenim ili delimično zatvorenim kartama klade se u pot (uložen novac), koji osvaja osoba s najjačom kombinacijom karata ili igrač koji je povisio ulog, a ostali su odustali.

S obzirom da liči na persijsku igru as na­s, veruje se da su je persijski mornari preneli u Nju Orleans. Samo ime nastalo je na osnovu francuske reči poque, koja vodi poreklo od nemačke reči pochen, mada poreklo pokera i veza sa igrama ovih naziva nisu jasni.

Kako Dejvid Parlet tvrdi u svojoj knjizi Istorija kartaških igara (Oksford, 1991), poker je nastao 1803. u Nju Orleansu. S druge strane, engleski pisac Džozef Krovel kaže da su ovu igru igrala, takođe u Nju Orleansu, ali 1829, četiri igrača sa špilom od 20 karata koji su se međusobno kladili ko ima najjačih pet karata.

Poker se preko Misisipija širio prema zapadu za vreme zlatne groznice i ubrzo počeo da se igra sa 52 karte i dodatkom fleša. Za vreme američkog građanskog rata nastale su mnoge vrste pokera.

Velika popularnost počela je u 21. veku s pojavom onlajn pokera i kamera koje snimaju karte za vreme igre.

Pravo na deljenje karata rotira se u pravcu kazaljke sata, dok u kockarnicama karte deli diler. Ukoliko jedan igrač postavi opkladu, ostali ili odustaju, ili plaćaju, ili je povećavaju. Ako niko ne plati, igrač koji je postavio opkladu dobija pot, ne mora da pokaže svoje karte i počinje novo deljenje karata. Mogućnost pobede bez pokazivanja karata omogućava blefiranje, koje pokerašima daje posebnu draž.

BLEKDžEK je, posle pokera, najpoznatija igra s kartama u kazinima. Ovoj igri prethodio je vingt-et-un (dvadeset-jedan), koji je oko 1700. nastao u francuskim kazinima.

Veštom igraču blekdžek pruža mogućnost da ostvari najveću moguću dobit, ali samo ukoliko ima strpljenja i dobru memoriju da prati sve karte koje su prošle.

Mehanizam igre je krajnje jasan. Igrač se kladi da će njegov iznos biti bliži broju dvadeset jedan (ali ne veći od dvadeset jedan) nego onaj koji ostvari banka. U isto vreme može da igra nekoliko osoba (obično sedam), a igrač može da igra više od jedne „ruke”, pri čemu je svaka poseban ulog u odnosu na banku.

Igra se na polukružnom stolu, a početni ulog stavlja se na mesto označeno sa „ulog”. Minimalan ulog istaknut je na stolu i razlikuje se od kazina do kazina, pa čak i od stola do stola.

Obično se igra sa šest špilova karata (bez džokera) – ukupno 312 karata – mada postoje i verzije s jednim, četiri ili osam špilova. Pre prvog deljenja, promešane karte seče jedan od igrača i postavlja u „cipelu” (mesto s koga se karte dele zaredom).

Posle polaganja početnih uloga, gornja karta se odvaja na stranu, a zatim se po jedna karta deli svakom igraču i dileru licem okrenuta nagore. Druga karta deli se igračima licem nagore, a dileru licem nadole. Desetice, pubovi, kraljica i kralj nose po deset poena, kec vredi jedan ili jedanaest, u zavisnosti od toga kako odabere igrač.

Dve podeljene karte sa zbirom 21 (kec i karta vrednosti deset) zovu se „blekdžek“ i igraču donose automatsku pobedu.

BAKARA je kockarska igra s kartama. Veruje se da je u Francusku stigla iz Italije za vreme vladavine Šarla VIII od Francuske (1483–1498). Postoje tri prihvaćene varijante ove igre: baccarat chemin de fer (železnica), baccarat banque (ili a deux tableaux) i punto banco (ili severnoamerička bakara). Punto banco (pod ovim imenom poznata u Velikoj Britaniji) isključivo je igra na sreću za koju nije potrebna veština ili strategija – svaki potez igrača određuju karte koje su mu podeljene. Za razliku od ovoga, kod baccarat chemin de fer i baccarat banque oba igrača imaju mogućnost izbora, zahvaljujući čemu veština dolazi do izražaja.

Za bakaru se obično koristi osam špilova karata koji se promešaju i ostave u „cipelu”. Svako može da se kladi na „igrača”, „bankara” ili na nerešeno. Ulog se stavlja na crveno polje označeno brojem ili na pobedu igrača ili bankara. Broj nema nikakav značaj osim da označi osobu koja je stavila ulog. Posle polaganja svih uloga i po dve karte podeljene igraču i bankaru, diler saopštava njihove zbirove i deli još po jednu kartu, ukoliko je to potrebno, počevši od igrača. Treća karta se deli svakome na osnovu sledećih pravila.

Pobednik je onaj čiji je zbir najbliži broju devet, što ovu igru čini sličnu blekdžeku, ali, za razliku od njega, u bakari ne može da se bankrotira. Karte se sabiraju na osnovu svoje vrednosti, osim desetica, pubova, kraljica i kraljeva koji imaju vrednost nula. Ukupan zbir čine boje na dve (ili tri) karte, ali ako je on više od deset ili dvadeset, onda se deset ili dvadeset skida da bi se dobila prava vrednost.

-----------------------------------------------------------

Rulet

RULET je kralj kazino igara. Dobio je ime po francuskoj reči roulettekoja znači mali točak. Prvi oblik ruleta izmislio je u Francuskoj u 17. veku Blejz Paskal, koga je, navodno, inspirisala njegova fascinacija aparatima koji se stalno kreću.

Ova igra počela je da se igra u sadašnjem obliku u Parizu još od 1796. Godine 1842. dvojica Francuza, Fransoa i Lui Blank, dodali su „0” na točak ruleta da bi omogućili prednost kuće.

Prvih godina devetnaestog veka, rulet je stigao u Ameriku, gde je radi daljeg povećanja preimućstva kuće, uvedena još jedna nula – „00”. Tokom tih godina rulet se raširio po Evropi i Americi i postao jedna od najpoznatijih i najpopularnijih kazino igara.

Zbir svih brojeva na ruletu od 1 do 36 je 666, zbog čega ga mnogi nazivaju đavolji točak.

U ovoj igri krupije zavrti točak u jednom pravcu, a zatim lopticu u suprotnom pravcu oko nagnute kružne površine koja se kreće oko oboda točka.

Loptica pada na točak i na jedan od 37 (u evropskom ruletu) ili 38 (u američkom ruletu) obojenih i numerisanih razdvojenih polja na točku. Zatim se isplaćuju ulozi, koji se stavljaju na deo obeležen zelenom bojom.

Najveću mogućnost dobitka predstavljaju „šanse”, crveno-crno, par-nepar, tuce i kolone.

Sanja Stijović