Za decentralizaciju, dok ne dođu na vlast

Donošenje novog Statuta Vojvodine i javna rasprava o Nacrtu zakona o regionalnom razvoju su na veoma dramatičan način u žižu političke javnosti izvukli pitanje decentralizacije Srbije. Još od 5. oktobra 2000. i početka demokratskih promena Srbija se našla razapeta između potrebe da decentralizacija zemlje postane sastavni deo procesa demokratizacije i približavanja ujedinjenoj Evropi i strahova da bi decentralizacija mogla dovesti do dalje dezintegracije. U prilog decentralizaciji išlo je i predizborno obećanje DOS-a dato u platformi za septembarske izbore 2000. u poglavlju pod nazivom ,,Prvi dan nove skupštine”:Usvojićemo deklaraciju o hitnim pripremama za donošenje novog Ustava, radi otklanjanja postojećeg ustavnog haosa... Deklaracija će uvažiti potrebu za decentralizaciju države, sa posebnim osvrtom na regionalizaciju Srbije i afirmaciju autonomije Vojvodine i Kosova i Metohije. Ovo obećanje nije nikada ispunjeno i umesto toga 2006. godine smo, uz saglasnost svih parlamentarnih stranaka, dobili novi Ustav kojim je zadržan centralistički režim u Srbiji. Dva su osnovna izvora protivljenja decentralizaciji koji daju „alibi” i za ovakva ustavna rešenja. Prvi je u nasleđenom javnom mnjenju gde se, zbog dugogodišnje Miloševićeve propagande, svaki zahtev za decentralizaciju izjednačavao sa separatizmom. U delu Srbije van Vojvodine još iz monarhističkih vremena postoji i tradicionalističko shvatanje da je jaka ona država koja ima jaku centralnu vlast.

Uz to, kod građana je još sveža trauma od otcepljenja Kosova i strah da bi se, ukoliko se izvrši decentralizacija, proces dezintegracije mogao dalje nastaviti. Međutim, ključni činioci na političkoj sceni Srbije nesamo da se ne trude da razveju ovakva shvatanja i sumnje nego ih često i sami podstiču. Kada je reč o narodnjačko, naprednjačko, radikalskom delu političke scene, ovakvo ponašanje je razumljivo jer oni na strahovima ovakve prirode učvršćuju svoj rejting kao branioci integriteta zemlje i borci protiv navodnog separatizma. Ali, problem je u tome što ni takozvani proevropski blok nije dosledan u svojim zalaganjima za decentralizaciju o čemu svedoče i najnovija zbivanja oko Statuta Vojvodine koja su već prerasla u neku vrstu političkog skandala. Kod ovih stranaka je prepoznatljiv način ponašanja da se dok su u opoziciji zalažu za decentralizaciju, ali kada dođu na vlast odeljci o decentralizaciji nestanu i iz njihovih osnovnih partijskih programskih dokumenata, pa i javnih zalaganja.

Pritom je očigledna želja da se kroz zadržavanje centralističkog sistema dok se ne završi podela tranzicionog plena sve drži pod kontrolom iz jednog centra, iz kojeg se vrši i redistribucija, pa makar i siromaštva.

Direktor Centra za regionalizam iz Novog Sada