Bio je maj: Gudbajden, Srbijo!

Ovoga maja, Dan radnog naroda uglavnom su slavili nezaposleni. Posle dužeg vremena imali smo uranke, na kojima su se revoltirani radnici davili u pivu i pečenju. Tako im je, bar za kratko vreme, vlast zapušila usta.

Nismo se ni okrenuli, ni mi ni ražanj, a osvanuo je 4. maj, poznat kao dan tuge i neverice. Nema više radničkog vođe iz Belog dvora, sa čoporom pudlica svih pasmina oko sebe. Sad su radnici obezglavljeni, pa ako nema Ulice maršala Tita, tu je Nemanjina. Umesto Maršalata, otvorena za sve žalbe , pritužbe i proteste.

Iako mi preferiramo dostojanstvene poraze, kao onaj kosovski, ipak smo obeležili 9.maj , Dan pobede. To je ono kad smo imali saveznike. A onda su nam saveznici zaboli nož u leđa, i to tomahavcima. Dakle, bili su nam saveznici, pa neprijatelji, a sada su evoluirali u partnere iz međunarodne zajednice.

Da bismo razbili nostalgiju svečanih dočeka, setimo se samo Nasera, Nehrua, Selasija, došao nam je najdraži gost. Džozef Bajden i glavom i šakom. Nije, doduše, bilo razdraganog naroda na ulicama, pa je gost bio u nedoumici da li to nemamo razdraganost ili naroda. Što reče jedan satiričar: Potpredsednik Amerike je posetio Srbiju, ali Srbija nije bila kod kuće.

A pred kraj meseca, bratstvo i jedinstvo. Na Javnom servisu Srbije hrvatski film ,, Maršal“. U Kući cveća štafeta, i uz nju Makedonci, Slovenci, Bosanci i Hrvati. Samo šaka Srba i Crnogoraca, jer još ne veruju da čoveka nema. Nema ni Albanaca, za njih je voljeni šok Tito obavio što je trebalo, pa im više ne treba.

U maju je došlo i do velikog naučnog otkrića: batina je iz raja izašla. Naročito kad su narkomani u pitanju. A ko je zadužen za pitanje raja, nego crkva. U stvari, njen skromni i nabildovani protojerej na motoru.

Kad je opozicija videla da je narod preživeo maj, počela je da žicka, traži, zahteva, nove izbore.

Šta će nama novi izbori, nama su potrebna stara predizborna obećanja. I to već od juna.