Štrajk glađu do iznemoglosti

Ohrabreni istrajnošću radnika „Partizana” i konačnim ispunjenjem njihovih zahteva, izvesno je da istim putem može krenuti i veliki broj radnika koji trenutno ne primaju platu. Opasnost leži u suočavanju s realnošću da vlada ili poslodavac ne mogu da izađu u susret i ispune zahteve. Takva situacija se već desila  kod poslednjeg štrajka glađu kada su radnici „Panone” iz Crvenke zbog teškog zdravstvenog stanja morali da prekinu štrajk, a da se u međuvremenu vlasnik firme nije pojavio, niti im se obratio.  

Ove godine u Srbiji se štrajkovalo glađu i na fakultetima u Nišu, Kragujevcu i Ranilugu. Reč je bila o pokušaju da se izdejstvuju neke povlastice, kadrovska rešenja ili reše administrativni problemi. Iako je pravilo da se motivi štrajka ne dovode u pitanje jer za one koji gladuju motivi su uvek pravi, Zoran Stoiljković, profesor na Fakultetu političkih nauka kaže da se efikasnost štrajka glađu smanjuje ukoliko javnost uoči da su razlozi protivrečni i neubedljivi, a broj nezadovoljnih koji štrajkuju se povećava.

Štrajk glađu, u teoriji definisan kao oblik autodestruktivnog, politički motivisanog protesta sa ciljem pridobijanja javnosti za ostvarivanje zahteva, u Srbiji postaje sve učestalije sredstvo pritiska i isterivanja pravde. I dok skorašnji primeri iz sveta pokazuju da se glađu štrajkuje iz političkih pobuda, kao što su to radili Novinari bez granica zbog hapšenja novinarke Roksane Saberi ili glumica Mia Farou iz solidarnosti sa gladnim stanovništvom Darfura, kod nas ovaj vid štrajka širi se među nezadovoljnim radnicima i studentima.

– Kriza dovodi do radikalizacije sukoba, a tranzicija koja ne pogoduje radnicima i sindikatima iznedrila je štrajk glađu kao način da se održi šansa za ispunjenje zahteva radnika. U tranziciji prag draži je spušten i lakše se pribegava ovom štrajku – objašnjava profesor Stoiljković.

Samo u proteklom mesecu to se na primeru videlo u fabrikama „Raška” u Novom Pazaru, „Partizanka” u Kragujevcu i „Panona” u Crvenki, a postoje i pretnje u nekoliko drugih firmi da će radnici početi da odbijaju hranu. Iz dosadašnjeg iskustva može se reći da je kritičan momenat za stupanje radnika u štrajk glađu tamo gde već duži period postoje neizmirene obaveze poslodavca, gde štrajkovi traju po nekoliko meseci bezuspešno i postaju svakodnevica na koju se ne obraća velika pažnja.

Prema podacima Saveza samostalnih sindikata Srbije trenutno je sto hiljada zaposlenih koji ne primaju platu mesecima, i upravo su oni potencijalni štrajkači. Duško Vuković, podpredsednik Saveza, kaže da Sindikat sugeriše radnicima da se ne odlučuju na taj korak jer je „štrajk glađu suicidna mera koju treba zameniti drugim oblikom ostvarivanja prava”. I Stoiljković i Vuković se slažu da učestalost ovog vida protesta upućuje na nemoć, nepoverenje u kredibilitet institucija zaduženih za rešavanje sporova, klasične metode borbe i javno izgovorenu reč i dato obećanje.

Profesor Stoiljković ističe da je štrajk glađu samoobavezujuć metod. Insistiranjem štrajkača da će gladovati do ispunjenja zahteva, oni stavljaju svoju egzistenciju na savest druge strane, javnosti, medija i vlade. Na sebe preuzimaju veliki rizik oslanjajući se na solidarnost zajednice. U takvoj situaciji i država i poslodavac na sebe preuzimaju rizik jer malo ko je spreman da podnese eventualne žrtve štrajka, kao što je bila u stanju Margaret Tačer kada je desetorica irskih zatvorenika umrla od posledica gladovanja 1981.

– Štrajk glađu je opasno sredstvo jer može biti gadan presedan. Uz veliku cenu on može biti i potencijalno efikano sredstvo – kaže Stoiljković.

Efikasnost štrajka zavisi pre svega od uspeha da se obezbedi publicitet i na taj način uključi javnost. Mediji igraju veliku ulogu prenošenjem slika iznurenih štrajkača, lekarskih izveštaja, odbrojavanjem „gladnih” dana. Time se obezbeđuje podrška zajednice da se štrajkači podrže i istovremeno vrši ogroman pritisak na drugu stranu i državu da reaguju.

Jedno od bitnih pitanja u vezi sa ovim fenomenom je prinudno održavanje u životu i hranjenje štrajkača, tj. da li se time krše prava štrajkača na telesni integritet i slobodu odlučivanja. Problem se svodi na delikatno pitanje da li je važnije sačuvati život ili ljudska prava. Prema našem zakonu da bi se preduzela medicinska intervencija potrebna je saglasnost obolelog ili njegovih najbližih rođaka. To praktično znači da ako se oceni da štrajkač svoju odluku o odbijanju hrane donosi svesno niko ne može prisilno da ga održava u životu. Procena je da prosečno zdrav čovek dobre konstitucije bez hrane može da izdrži oko 30 dana.