Regioni i subregioni

Kada je reč o decentralizaciji, veliku pažnju javnosti izazvala je izjava predsednika Tadića da su moguće i ustavne promene kojima bi se rešilo i pitanje regionalizacije i decentralizacije Srbije. Po njegovom mišljenju,nije prirodno da samo Vojvodina bude regija sa definisanim pravima u Srbiji kad i druge regije žele ista takva prava. Ako bi Vojvodina bila jedina regija, Srbija bi bila asimetrična država, što bi proizvodilo stalnu nestabilnost. Ovakva izjava izazvala je mnoge nedoumice u javnosti, pre svega u onom delukoji se odnosi na asimetričnost.

Ovde bi trebalo imati u vidu da u Srbiji, sem ako je reč o pokrajinama, ne postoje bilo kakva iskustva u decentralizaciji (srezovi i okruzi to svakako nisu jer je tu reč samo o dekoncentraciji vlasti). Zbog toga, ako bi se stvarno iskazala politička volja da se uđe u ovaj proces, kao prvi korak trebalo bi napravitinacionalnu strategiju decentralizacije. U ovom dokumentu dala bi se dubinska analiza stanja i potreba i onda kroz upoređivanjesa iskustvima drugih decentralizovanih evropskih zemalja predložila optimalna rešenja za Srbiju.

Kada je reč o rešenjima iz drugih zemalja koja bi se kao neka vrsta modela mogla slediti i u Srbiji, tu su nam u svakom slučaju najbliži primeri Španije i Italije. Iz njihovih rešenja, ali i dokumenata Saveta Evrope svakako trebalo bi preuzeti neke od ključnih principa: (1) nekoliko oblika regionalizamamogu koegzistirati u okviru jedne te iste države; (2) od svih mogućih modela regionalizacije Srbiji je, poput Španije i Italije, potrebna institucionalna politička regionalizacija; (3) uvažavajući princip fleksibilnosti i postupnosti,Srbija bi trebalo da ima asimetričan regionalizam.

Pojednostavljeno rečeno, baš zbog nepostojanja iskustava u decentralizaciji, u Srbiji van pokrajina će se, uvažavajući principe asimetričnosti i razvojnosti, morati odrediti regioni koji bi na neki način biliprepoznatljive geografske, privredne istorijske i druge celine. Iako Zakon o regionalnom razvoju nije matični zakon za decentralizaciju, u njegovom nacrtu je prvi put u Srbiji u skladu sa nomenklaturom statističkih teritorijalnih jedinica po standardima Evropske unije na nivou NUTS 2 određeno sedam regiona:region Vojvodine, beogradski region, zapadni region, istočni region, centralni region, južni region i region Kosova i Metohije.Ovde je za sada reč samo o statističkim regionima koji su neophodni za prihvat pretpristupnih fondova EU, ali će oni sigurno morati da se imaju u vidu kada se jednog dana uđe u funkcionalnu decentralizaciju Srbije. I kada se to desi sigurno je da svi ti regioni ne mogu odmah (zbog nedostatka iskustava, kapaciteta i drugih razloga) dobiti stepen autonomnosti koji bi trebalo da imaju pokrajine, ali bi kroz princip postupnosti mogli kasnije da se kandiduju za to.Sistem decentralizacije trebalo bi da obuhvati i subregione, takozvani NUTS 3–nivoekoji bi objedinjavali nekoliko opština i koji bi imali manje izvorne nadležnosti od regiona i autonomnih pokrajina. Ovo su za sada samo gruba polazišta, a kroz nacionalnu strategiju decentralizacije dali bi se precizniji odgovori na sva pitanja koja se odnose na decentralizaciju Srbije, avise u vazduhu. Političari bi pre svegamorali da stvaraju atmosferu u javnosti kojombi se razvejala sumnja da decentralizacija vodi u dezintegraciju, jer je praksa u drugim državama pokazala da decentralizacija doprinosi jačanju same države.

Takođe,trebalo bi razvejati sumnje da decentralizacija košta kroz uvođenje novihbirokratskih struktura u regionima. To može biti samo delimično tačno jer decentralizacija traži stvaranje u svakom pogledu uređene države, pai u pogledu veličine administracije.Pritom, treba imati u vidu da je zbog svoje neefikasnosti ipak najskuplja centralizovana država.

Direktor Centra za regionalizam iz Novog Sada