Ustav, Statut i poneki region...

Regionalizacija je nametnuta Srbiji, kao tema za raspravu, u trenutku kada građane Srbije interesuju i opterećuju mnogobrojne važnije teme za opstanak države i njihovu egzistenciju.

Dok vladajuća većina u AP Vojvodini predvođena Demokratskom strankom nije uputila Skupštini Srbije predlog njihovog Statuta Vojvodine niko u Srbiji nije razmatrao neku drugu mogućnost uređenja države nego se čitava polemika u javnosti vodila o tome da li je predložen tekst Statuta ustavan ili nije, kako to tvrdi većina pravnih stručnjaka i opozicionih stranaka. Kada se predlagač, odnosno DS i njegov predsednik, suočio sa tim da većina u ovoj državi smatra da je predloženi tekst Statuta neustavan brzo je ponuđena javnosti nova tema – regionalizacija Srbije da bi se građani zabavili nečim drugim i zaboravili grešku vladajuće stranke.

Pitanje regionalizacije shvatam kao pokušaj stvaranja alibija trenutnoj vlasti za pogrešne poteze koje je povukla u vezi sa pokrajinskim Statutom, ali od njegovog donošenja se ne može pobeći, jer to nalaže Ustav Republike Srbije. Umesto da se krene ovim putem, pokrenuta je priča o regionalizaciji, naizgled sasvim prihvatljiva, iako otvara i mogućnost stvaranja novih krupnih problema. Iskreno ne verujem u pravu želju vladajuće nomenklature za suštinske promene teritorijalne organizacije naše države. Pre bih rekla da neko testira koliko su građani Srbije spremni za eventualne promene Ustava, a regonalizacija je samo izgovor za izmenu mnogih drugih odredaba, kao što su, u to sam duboko ubeđena, nadležnosti predsednika države radi uvođenja polupredsedničkog sistema. Zagovornik sam suštinske autonomije lokalnog nivoa, onako kako je to učinjeno u većini država Evrope, na koju volimo da se pozivamo samo kada nam to odgovara. Samouprava u Evropi na taj način učinjena je bliskom građanima, jer je reč o autonomiji i najširem nivou nadležnosti gradova i opština, o čemu sam najviše slušala u Savetu Evrope pri Komitetu za lokalnu i regionalnu samoupravu.

Ako neko, nasuprot tome, u Srbiji hoće da stvori regionalne centre koji će u nekim funkcijama zameniti glavni grad države, onda ovi regionalni centri postaju novi centri moći, koji će se samo zvati drugačije od Beograda..., ali opet će ostale opštine u regionima imati mnogo manje nadležnosti nego sam centar regiona. Pri tom, ne slažem se ni sa ocenom da su nam regioni potrebni da bi bila uspostavljena saradnja među opštinama. Meni kao gradonačelniku Novog Sada problem u saradnji između gradskog i pokrajinskog nivoa vlasti predstavljala je naša pripadnost različitim političkim partijama. U Srbiji, očigledno, treba da prođe još mnogo vremena da bismo stekli neke normalne manire političke kulture, da kada se završe izborne kampanje postaje nebitno ko je na kom nivou vlasti član koje političke partije, nego da su nas građani izabrali da zajedno radimo u njihovom interesu. I nikakva regionalizacija ne može da promeni tu iskrivljenu svest koja ovde dolazi do izražaja, kada različiti nivoi vlasti ne sarađuju zato što su njihovi predstavnici različitih političkih opredeljenja.

Rešenje za koje se zalažem je, dakle, suštinska autonomija, približena lokalnim sredinama, jer svaka regionalizacija stvara nove nezadovoljne gradove i opštine, zato što kako god da krojite državu i da je reorganizujete, uvek će centar biti u jednom gradu, a neki drugi gradovi i opštine će biti nezadovoljni. Pored toga, mislim da nam regioni nisu potrebni da bismo pomoću njih uspostavljali bolju međuopštinsku saradnju. Zar Vlada Srbije i Izvršno veće AP Vojvodine ne mogu i sami da obezbede bolju koordinaciju između opština i gradova? Ovako, ako bismo imali i regione, bila bi to prava „prirodna” katastrofa koliko bi nam administracije još trebalo, jer novi centri moći vode kod nas u nova partijska zapošljavanja, a mi već imamo 28.000 službenika na republičkom novu, a da ne govorim o lokalnim samoupravama i pokrajinskoj administraciji. Neka oni koji su pokrenuli ovu temu počnu da razmišljaju na temu Ustav, Statut i poneki region i šta sledi dalje...

Predsednik Narodne partije