Prvo jaka lokalna samouprava

Načelni odgovor na pitanje iz nadnaslova trebalo bi da bude jednostavan. Srbiji je potrebna ona regionalizacija koja najviše odgovara njenim građanima. Konkretno, rešenje koje bi ispunilo ovaj zahtev nije tako jednostavno iznaći.

Inicijativa predsednika Tadića pokrenula je lavinu oprečnih reakcija. Dok se jedni plaše da bi regionalizacija razdrobila Srbiju, drugi tvrde kako je to standard Evropske unije. Prvima se može reći da je Španija posle Franka upravo regionalizacijom zauzdala separatiste, a drugima ukazati na primere centralizovane Francuske, Rumunije ili Grčke, regionalizovane Italije, Irske ili Poljske, kao i na federacije Nemačku, Austriju ili Belgiju. EU se naprosto ne pača u teritorijalno uređenje sadašnjih i potencijalnih članica.

O statističkim, razvojnim regionima EU pisao je u ovoj rubrici 29. maja državni sekretar za regionalni razvoj Dejan Jovanović. Nacrtom zakona o regionalnom razvoju predviđa se osnivanje razvojnih regiona u Srbiji, kao dela uspostavljanja regionalne razvojne politike usklađene sa regionalnom i kohezionom politikom EU – zarad regionalne konkurentnosti, smanjenja regionalnih neravnomernosti i siromaštva i izgradnje institucionalne regionalne infrastrukture. To se naročito odnosi na pomoć nedovoljno razvijenim područjima da nadoknade strukturne slabosti, državnim investiranjem i stimulisanjem privatnih investicija. Iskustva EU pokazuju da se to postiže uvođenjem razvojnih regiona. Ti regioni u Srbiji neće imati pravnu subjektivnost, koju prema Ustavu imaju lokalna samouprava i autonomne pokrajine.

Srbija je zemlja dubokih ekonomskih razlika – socijalnih i geografskih. Prve su posledica strahovitog raslojavanja prilikom burne tranzicije iz planske privrede u tržišnu, praćene jugoslovenskim građanskim ratom, drastičnom kriminalizacijom i međunarodnim embargom, kao i privatizacijom izvedenom na način neretko nazvan divljim. Geografske razlike u razvijenosti imaju pak dublje korene. Čitavim krajevima Srbije preti depopulacija, a njihovi resursi ostaju neiskorišćeni. Sa druge strane, razvijenijim delovima zemlje, posebno većim gradovima, preti prekomerna koncentracija stanovništva i industrije. Ovaj nesklad proizvodi teške socijalne, privredne, ekološke i komunalne posledice.

Neophodnost regionalno uravnoteženog razvoja Srbije naročito je očevidna u uslovima svetske ekonomske krize. Njene posledice još su velika nepoznanica i globalno i po Srbiju. U ovome trenutku ne može se predvideti da li će više pretrpeti naši razvijeniji krajevi, koji najviše imaju da izgube, ili nerazvijeniji, koji nemaju mnogo resursa za opiranje krizi. Jedino se sa sigurnošću može reći da kriza zahteva bezrezervnu solidarnost cele Srbije.

Političke regionalizacije što se tiče, u novije vreme prvi ju je početkom prošle decenije zastupao pokojni profesor Miodrag Jovičić. Među pomena vrednim partijama, Demokratska stranka Srbije dugo zastupa regionalizaciju, a Demokratska stranka nedavno je nju načinila svojim programskim prioritetom. Iako su obe imale odlučujući uticaj na sadržinu sadašnjeg Ustava, Srbija njime nije postala regionalna država. Ustav pak veoma liberalno lokalnu samoupravu i autonomiju definiše kao pravo građana da ograniče državu, omeđeno samo nadzorom ustavnosti i zakonitosti. Po ugledu na Španiju, naš Ustav daje (takođe veoma liberalnu) mogućnost regionalizacije stvaranjem novih pokrajina, postupkom predviđenim za promenu Ustava.

Po uspostavljanju demokratije, španskim opštinama data je mogućnost da se udružuju, pa je između 1979. i 1983. na interesnom osnovu nastalo 17 autonomnih zajednica. Da bi takva primerno uspešna regionalizacija dala ploda i u Srbiji potrebno nam je snaženje gradova i opština. Za početak, vraćanjem imovine koju im je Miloševićev režim 1995. godine oduzeo, predviđajući poraz na lokalnim izborima 1996. Zamena beogradizacije Srbije mikrobeogradizacijom pokrajina ništa novo ne bi donela siromašnim krajevima, pa zato jaka lokalna samouprava mora biti „suveren” u procesu regionalizacije.

Savetnik u Stalnoj konferenciji gradova i opština