Turbo izazivačko pozorište

U okviru međunarodnog programa „(Krnji) drugovi”, na 54. Sterijinom pozorju u Novom Sadu, prikazana je predstava „Turbofolk” u režiji Olivera Frljića, a u izvođenju Hrvatskog narodnog kazališta Ivana pl. Zajca iz Rijeke. Iako je predstava veoma značajna i inspirativna za diskusiju na teatrološkom planu, u pogledu odnosa između teksta i predstave, glumaca i likova, igranog i realnog, publike i izvođača itd., u ovom tekstu se nećemo baviti tim aspektima, već ćemo se zadržati na njenom centralnom tematskom planu – društveno-politički značajnom problemu turbo-folka.

O fenomenu turbo-folka napisane su brojne sociološke, kulturološke, političke, ekonomske, muzikološke studije, pri čemu je turbo-folk, najčešće, viđen kao isključivi proizvod političkih okolnosti u Srbiji devedesetih godina. U knjizi „This Is Serbia Calling” (Samizdat B92, 2001), Metju Kolin piše: „Slušati turbo-folk nimfete poput Cece i Goce značilo je reći ’da’ režimu; slušati rok, soul ili tehno bilo je odlučno ’ne’. I zato što se turbo-folk toliko snažno vezivao za nacionalizam, rokenrol je postao još jači simbol otpora”. I Erik Gordi, u knjizi „Kultura vlasti u Srbiji” (Samizdat B92, 2001), u poglavlju koje se bavi muzičkom scenom u Srbiji devedesetih godina, utvrđuje istu tu podelu: „Rokeri su neprekidno podsećali urbanu populaciju da su rat i nacionalizam povezani sa novom dominacijom semiruralne kulture... Nativizam, nedostatak interesa za globalnu kulturu i ksenofobija bili su otelotvoreni u eksploziji neofolka i, po mišljenju beogradskih rokera, direktno povezani sa režimom i ratom koji je on izazvao.”

Problem u ovim, nesporno zanimljivim i, u određenoj meri, naravno, tačnim studijama, jeste pojednostavljivanje okolnosti, romantizovan tretman aktera rok kulture, kao sirotog Davida u borbi protiv Golijata. Dobar primer koji ruši tu idealizovanu podelu je koncert za doček Srpske nove godine, 2007. godine, ispred Narodne skupštine. Kao ključnu figuru srpskog rokenrola devedesetih godina, Gordi navodi Antonija Pušića – Ramba Amadeusa, koji se, navodno, oštro i sasvim nepodeljeno, obračunavao sa turbo-folk heroinama. Međutim, na tom novogodišnjem koncertu, koji je organizovala koalicija DSS i Nove Srbije, (još jedan, ironičan, obrt), na istoj sceni, nakon nastupa Cece, zaštitnog znaka „omraženog” turbo-folka, svirali su bendovi Eyesburn, Bjesovi, Deca loših muzičara, kao i pomenuti Rambo Amadeus. Dakle, oni koji su, navodno, bili oni drugi, nominalno požrtvovani borci protiv kulture i načina mišljenja koje Ceca oličava. Ipak, to veče su delili istu scenu, ujedinjeni istim ciljem – zabavljanje potencijalnih Koštuničinih glasača. Drugim rečima, turbo-folk nije tako jednostavan, ograničen, izolovan fenomen, niti je čitava rok kultura njihov antipod, kako su to videli Gordi, Kolin ili Ivana Kronja. Granica između „jednih” i „drugih” je vrlo rastegljiva, porozna, a generalizacije tog tipa nas samo sapliću i drže u (bezbednoj) zabludi.

Oliver Frljić i akteri predstave „Turbofolk” se vrlo jasno obračunavaju upravo sa tom vrstom romantizovanih podela na „njih” i „nas”. Oni ne getoizuju turbo-folk, ne prepuštaju se patetičnom moralisanju. Turbo-folk tu nije samo nekakav užasan, izolovan fenomen devedesetih godina, već pojava koja je metastazirala, uvukla se u sve pore društveno-političkog života, postala preovlađujući način mišljenja u današnjem, silikonskom, pseudodemokratskom društvu, metafora za sveprisutni kič glamur.

U programu predstave se, između ostalog, kaže: „Turbofolk je istina... Turbofolk predstavlja kulturne vrijednosti za koje su se borili u ratu... Turbofolk je pink. Turbofolk je punk.” A glumci u predstavi nam govore: „Ovo je predstava o nezavisnosti Kosova… O referendumu za prijem u NATO… O etničkom čišćenju… O svima nama.” Sa scene trešte hitovi Cece, Dare Bubamare, Mileta Kitića i sličnih estradno-silikonskih ikona, dok likovi mlate i ubijaju jedni druge. U drugim scenama akteri, „toplo i ljudski” komuniciraju sa svojim genitalijama, otvoreno ih pokazujući publici, bez lažnog morala. Ova formalna otvorenost, eksplicitnost i ekscesnost predstave je vid konfrontacije sa mediokritetskim okruženjem, hipokrizijom, deklarativnim nacionalizmom, obesmišljenim političkim parolama. Njena forma je sadržaj, način da se bespoštedno sruše sve ideologije i  idealizovane podele, a publika natera na ozbiljno, kritičko, sveobuhvatno promišljanje društvenog života.

Na tematskom planu, predstavu „Turbofolk” možemo uporediti sa predstavom „Bluz za mesiju”, koja je pre dve godine igrana na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Reditelj te predstave, Jagoš Marković, tekst Artura Milera je izmestio u takozvani turbo-folk kontekst, želeći da bude politički provokativan. Akteri predstave „Bluz za mesiju” su postali predstavnici nove političke elite, primitivci i kriminalci koji su uživali u muzici Zorice Brunclik, koja je zavijala i iz njihovih mobilnih telefona. Markovićeva predstava uopšte nije postigla svoj cilj, raskrinkavanja turbo-folka, upravo zbog pojednostavljivanja, getoiziranja problema. Ona sama je, zapravo, tako postala turbo-folk. Tu mogućnost, da se lako sklizne u diskurs koji se želi kritikovati, Frljić vrlo dobro uviđa, pa zato ne upire kažiprstom, već postavlja fenomen u svojoj složenoj, otvorenoj ambivalentnosti.

Publika „Turbofolka” sedi na sceni, a predstava se završava aplaudiranjem izvođača koji sede u prostoru publike, gledajući u nas. Tu ponovo dolazi do rastvaranja pozorišnog mehanizma, problematizacije odnosa između izvođača i publike, igranog i stvarnog. Suptilno se nameće pitanje: jesmo li i mi, publika, predmet ove predstave, jesmo li i mi turbo-folk?

Ako je politički teatar, u današnjem vremenu relativizma i cinizma, uopšte moguć, ovo bi mogao da bude politički teatar, jer nas direktno i neizostavno gura da razmislimo o našim identitetima, okruženju, kulturnim krugovima kojima pripadamo. Pozorište ovde nije oblik društvene anestezije, već ring, bojno polje, plodno tlo za genezu suprotstavljenih mišljenja, koja nam pomažu u razumevanju okolnosti, a ta vrsta izazivanja intelektualno-senzualnih nemira sigurno jeste vid društvenog angažmana.