NATO U PINOSAVI

Ovog utorka nazvao sam gospođu Radu u Pinosavu, ona je iz stare ugledne beogradske porodice gde sam svake godine pozivan na slavu, Svetog Nikolu. Posle onih konvencionalnih reči o zdravlju i familiji zamolio sam gospođu Radu da se malo kod komšija propita ko je od njih spreman da umre za Talin, ili Kopenhagen. Naravno, ako to bude potrebno.

„Bog s tobom sine, kakav Talin, kakvo umiranje?”

Objasnio sam joj kako sam u „Politici” ovih dana pročitao izjavu jednog našeg političara da bez ulaska Srbije u NATO nema vodovoda za Pinosavu. Gospođa Rada silno se obradovala što može da mi objasni kako deo Pinosave ipak ima vodovod. I bez da je Srbija prethodno ušla u NATO.

„Onaj drugi deo Pinosave još nema vodovod, ali znaš sine, sve su nas ovi domaći mafijaši prevarili, uzeli su nam svima po kući 1000 evra, a nisu svima uveli vodovod. Nego, kakve veze ima taj naš vodovod sa umiranjem za Talin? Da li u Talinu znaju za Pinosavu?”

Objasnio sam joj da član 5. statuta NATO kaže da su sve članice obavezne da brane onu članicu koja je napadnuta i da ako neko, ne daj bože, napadne Talin, ili Kopenhagen, onda će svi vojno sposobni stanovnici Pinosave morati da brane Talin i Kopenhagen. Inače, ništa od vodovoda za Pinosavu. Još sam joj dodao da ništa ne brine, sve će joj to mnogo bolje objasniti naši političari. Nama će ostati samo da platimo i ispunimo.

Dakle, u Srbiji ovih dana političari uveliko ćaskaju o ulasku ili neulasku u NATO. Svašta može da se čuje u tom ćaskanju, od toga „da put u EU od pada Berlinskog zida vodi preko NATO-a”, do toga „da je članstvo u NATO-u nulta tačka kada prestaju antievropske i antizapadne politike”. Koliko se ja sećam, živeo sam u državi koja nije bila sa „one strane” Berlinskog zida, koliko se ja sećam SFRJ nije svojom vojskom 1968. umarširala u Prag da uguši demokratske promene kao što su to učinile neke sadašnje članice NATO-a. Jugoslavija je vrlo oštro osudila taj potez Varšavskog ugovora, baš kao i 1956. povodom događaja u Mađarskoj. Koliko se sećam, upravo od pada Berlinskog zida neprestano se i postavlja pitanje smisla i cilja NATO-a, no na to pitanje do danas nema konačnog odgovora. Jedino je strateška nedoslednost, zapravo, suština sadašnje strategije širenja NATO-a na istok uz, priznao to neko ili ne, antiruski karakter.

Dakle, i naš domaći tranzicioni establišment morao bi da vodi računa o faktografiji, jer je bezumna akribija prvi simptom manije u kojoj političke fusnote dovode do skandaloznih premisa. Po kojima, je li, u Švedskoj, Finskoj, Irskoj, Švajcarskoj i Austriji vladaju antievropske i antizapadne politike? Jer te zemlje još nisu dostigle „nultu tačku”, odnosno nisu ušle u NATO. Jer priključenje NATO-u ne vide kao nešto što šalje Bog kao svoj dar sa neba da bi se reformisale službe bezbednosti i moćna, ali korumpirana vojska. Pa su odgovorni političari u tim državama akcidentni protagonisti farse u nekoj kafani, koju je svevišnji verovatno posmatrao s dobroćudnim humorom? Ali, ipak, šta kaže narod u tim zemljama koje ne žele u NATO? Da li neko njih u vezi sa tim nešto pita? Šta da ih pita, ima da misle onako kako misli predsednik, vlada, akademije, popovi. Oni su pragmatičari, a ne altruisti. Imaju svoje računice kako da ostanu na vlasti u Austriji, Švajcarskoj, Irskoj, Švedskoj. I bez onog Bin Ladena što se opet oglasio.

Potpredsednik SAD Džozef Bajden obećao nam je u Beogradu „da SAD neće uslovljavati evroatlantske integracije Srbije time da Beograd prizna nezavisnost Kosova”. Sjajno. Pre četiri godine Nikolas Berns nam je poručio da „ne veruje da bi iko primio u NATO državu u čijem središtu postoji teritorijalni spor, koja nije rešila ovo veliko pitanje budućnosti Kosova i mislim da ne postoji nikakva mogućnost da se to dogodi”. Doduše, Bajden ima viši položaj od Bernsa, a i za Vašington status Kosova više nije sporan, pa mi u tom kontekstu možemo u NATO. Istina, NATO insistira da sve eventualne članice nemaju nerešene sporove sa susednim državama i da kao dokaz obavezno potpišu bilateralne ugovore o „prijateljstvu”. Kako mi Kosovo ne smatramo susednom državom ništa nas ne košta da potpišemo taj ugovor o prijateljstvu. Jer šta možemo drugo da uradimo? Iskreno rečeno, ništa naročito. „Selam alejkum”, reče predsednik Obama. Ali, ne nama.

Pokušajem srpskog samopreispitivanja „gde smo danas, sa Rusima, sa NATO, sa Kinezima, ili Vijetnamcima, jesmo li normalna zemlja među svim drugim normalnim zemljama, a druge normalne zemlje su, naravno, samo one u NATO-u”, dakle tim i takvim planetarnim srpskim dilemama bavi se klasa koja se bavi ćaskanjem. Uništavanjem kategorija političke, intelektualne i moralne odgovornosti, stalnim drobljenjem artikulisane političke alternative, političkim aferama i raspodelom nacionalnog bogatstva u stilu „divljeg kapitalizma” ne stiže se do „nulte tačke” novog početka. Jer da bi se izgradila demokratija u tranzicionom  društvu da prvo napravimo taj vodovod za celu Pinosavu bez muljanja od 1000 evrića po kući.

Mali korak ka NATO-u, veliki za Pinosavu...