Zabava je završena

Silovarsi su u sličnoj situaciji, ali imaju dve odlučujuće prednosti. Prvo, kasno su stigli da bi tražili međunarodne kredite. Iako ima izuzetaka, većina njih nije se isticala kao što su to činili oligarsi. Drugo, s obzirom na to da su silovarsi vladini ljudi, oni žele da se nađu na vrhu „liste za opstanak”. Kako na sastancima političkog planiranja, na kojima se osmišljavaju paketi za opstanak, silovarsi često učestvuju, sve dok su u političkoj milosti za njih „nema zime”.

Kako su međunarodni fondovi postali nedostupni, Kremlj se pojavio kao jedini izvor kredita za rusku ekonomiju koja je za njima žudela. Međutim, novac za opstanak dobija se samo ako se imaju veze. Bez obzira na to da li vlada otkupljuje inostrani dug – zamenjujući dug strancima onim prema Kremlju – ili daje zajmove direktno ruskim firmama, promena vlasništva se podrazumeva ili, u nekim slučajevima, zahteva. Prema tome, jedini oligarsi koji će preživeti ovakvu situaciju biće oni koje Kremlj odabere – uglavnom kao svoje osoblje.

Kremlj je, međutim, veoma probirljiv prilikom spasavanja oligarha. Na taj način vlada istrebljuje one koji nisu lojalni i učvršćuje svoju finansijsku, ekonomsku, socijalnu i političku kontrolu u zemlji. Tokom prvih mesec dana finansijske krize u Rusiji vlada je obećala pomoć u iznosu od 100 milijardi dolara. Posle samo 11 milijardi dolara, Kremlj je zamrzao plan i počeo preispitivanje svoje strategije kako bi se izborio sa finansijskom krizom i uskladio je sa svojom tekućom konsolidacijom.

Kada su se moćnici povukli da bi raspravljali o budućnosti ruske industrije, nekada moćna klasa oligarha različito je reagovala na novosti. Jedna grupa uložila je milijarde dolara u državu radi političke zaštite. Novac oligarha upotrebljen je za pružanje podrške ruskoj berzi, opstanak valute i stabilizaciju strateških banaka i industrija povezanih sa Kremljem. Neki oligarsi dali su svoje milijarde Kremlju da bi vlada ostala stabilna, ali su ubrzo shvatili da su preterali pa su tražili pomoć od te iste vlade. Najbolji primer ovakve situacije jeste metalni magnat Igor Zjuzin – nekada „težak” 10 milijardi dolara, a sada, kako se navodi, samo milijardu – koji je znao da je na listi Kremlja za odstrel posle jednog javnog ispada sa premijerom Vladimirom Putinom, samo nekoliko meseci pre početka finansijske krize. Zjuzin je dao milijarde dolara za ruski sistem i zauzvrat od Kremlja dobio političko pomilovanje i kredit od državne banke Vnešekonombank.

Druga grupa oligarha izgubila je milijarde pokušavajući da prebrodi oluju, pri čemu nije ulagala u svoje kompanije, niti je trgovala sa državom, a sve zbog toga što je ostala bez gotovine. Mnogi oligarsi iz ove grupe smatrali su da su previše veliki da bi mogli da padnu i zbog toga se nisu blagovremeno pripremili. Dobar primer je metalski magnat Aleksandar Abramov čija je kompanija „Evraz grup” od početka 2008. izgubila 90 odsto vrednosti akcija. Abramov se nije obratio Kremlju za pomoć zbog čega ga je Putin javno optužio da je cenama čelika iz svoje kompanije prevario ruski narod. Tako je Abramov zapečatio svoju sudbinu sa kompanijom koja posrće i ostao bez političke zaštite.

Sledeću grupu oligarha čine oni koji su ulagali svoj novac u opstanak svojih kompanija, bez obzira na to da li je to desetkovalo njihovo lično bogatstvo. Postoje samo dva ovakva primera: Vagit Alekperov, šef „LUK Oila” i „Severstalov” gazda Aleksej Mordašov. Obojica su između 50 i 80 odsto bogatstva uložili u svoje kompanije da ne bi morali Kremlju da se obrate za pomoć. Ova dvojica oligarha dugo su se borila da ostanu nezavisna od vlade, a da se pri tom ne otuđe politički. Poštovali su želje Kremlja, ali nisu bili Putinove sluge, niti su vladi davali povoda da se okomi na njihove kompanije. Oni su, najverovatnije, jedini oligarsi koji će iz ovog teškog iskušenja izaći bez ikakve sličnosti sa starim kovom.

S. St.

Sutra: Ofanziva Kremlja