Prvi korak u Srbiji

Da bi pomirila u osnovi dva protivrečna procesa – osnivački koncept ekonomske integracije zemalja-članica sa sve jačim političkim tendencijama proširenja Unije (posebno uključivanjem relativno nerazvijenih postsocijalističkih država centralne i istočne Evrope), EU je formulisala standarde za tzv. nomenklaturu statističkih teritorijalnih jedinica (NUTS – Nomenclature des unites territoriales statistiques). U okviru NUTS-a postoji pet kategorija: NUTS jedan (od četiri do pet miliona stanovnika, npr. federalna jedinica); NUTS dva (od jedan milion do četiri miliona stanovnika, npr. Vojvodina); NUTS tri (od 100.000 do jedan milion stanovnika); NUTS četiri (od 10.000 do 100.000 stanovnika); NUTS pet (ispod 10.000). Prilagođenost jedne zemlje standardima NUTS-a ima za cilj da olakšava prijem u EU, kao i da omogući lakši pristup finansijskim fondovima.

U Srbiji je tema regionalizacije danas aktuelizovana procedurom u vezi sa usvajanjem Statuta Vojvodine. Tim povodom, otvoreno je nekoliko pitanja – između ostalog i o karakteru autonomije Vojvodine prema „Koštuničinom” Ustavu iz 2006. (posebno u odnosu na tzv. suštinsku autonomiju koju Ustav predviđa za Kosovo i Metohiju, ali ne i za Vojvodinu); o pravnoj prirodi Statuta kao najvišeg pravnog akta autonomne pokrajine, koji zakonom treba da potvrdi Narodna skupština Srbije; da li autonomija Vojvodine omogućava i kapacitet neposrednog zaključivanja određenih međunarodnih ugovora i predstavljanja itd.

Međutim, u fokus medijske pažnje regionalizacija u Srbiji je dospela izjavom koju je predsednik Tadić dao krajem aprila u vezi sa izmenama Ustava Srbije „koje bi vodile regionalizaciji i decentralizaciji”. Tom prilikom, Tadić je izjavio: „Nije prirodno da samo Vojvodina bude regija sa definisanim pravima u Srbiji kada i druge regije žele ista takva prava. Ako bi Vojvodina bila jedina regija, Srbija bi bila asimetrična država, što bi proizvodilo stalnu nestabilnost. Vrlo brzo će doći vreme da otvorimo i to pitanje, da promenimo i poboljšamo naš Ustav kada je tema regionalizacije u pitanju”. Ova inicijativa zaslužuje posebnu pažnju, posebno zato što po Ustavu (član 203/1) i predsednik republike raspolaže kapacitetom za promenu Ustava.

U stručnoj javnosti otvorena je debata da li je za regionalizaciju Srbije potrebna promena Ustava ili je to moguće ostvariti u postojećim ustavnim okvirima. Iako Ustav, doduše u komplikovanoj i donekle protivrečnoj proceduri (čl. 182/3) predviđa mogućnost stvaranja novih autonomnih pokrajina, sve je više javno izraženih stručnih mišljenja da je za regionalizaciju Srbije potrebna promena Ustava (prof. Z. Ivošević). Ova su mišljenja argumentovana i treba ih podržati.

Pitanje regionalizacije Srbije po evropskim standardima (naročito „koliko i kakvih” regiona je optimalno potrebno Srbiji) od posebnog je značaja, ne samo sa stanovišta decentralizacije i „dobre teritorijalne organizacije” Srbije, već pre svega sa stanovišta demokratizacije i „evropske budućnosti” Srbije. Prvi korak u tom pravcu, sa pozicija „regionalnog (ekonomskog) razvoja” već je učinjen – Vlada Srbije izradila je Nacrt zakona o regionalnom razvoju, koji, između ostalog, predviđa „razvojne regione” (u skladu sa NUTS-tri standardom), „razvojne asocijacije” i druge institucije razvojnog regionalizma. Međutim, ma kako značajan, prvi korak po definiciji nije i dovoljan. Da bi uspela, predstojeća regionalizacija Srbije mora biti rezultat javne stručne rasprave i političkog konsenzusa, ali ne „jednog lepog dana”, već danas.

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

www.slilic.com