Korupcija u očima građana

Korupcija u Srbiji je neretko predmet procena, ali ne dešava se svaki dan da o fenomenu možemo govoriti na osnovu reprezentativnog istraživanja na nacionalnom uzorku. Globalni barometar korupcije (GCB), jedan je takav poduhvat, koji za Transparency International sprovodi Galupova mreža širom sveta (u Srbiji TNS Medium Gallup). Podaci su prikupljani novembra prošle godine.

Država u borbi protiv korupcije: građani u proseku ocenjuju uspešnost antikorupcijskih mera koje vlada preduzima sa 2,38. Neko bi rekao da ni to nije loše. Međutim, kada se uzme u obzir da je pre dve godine ocena bila gotovo identična (2,4), da je u međuvremenu borba protiv korupcije figurirala kao jedan od glavnih državnih prioriteta i da su u tom periodu usvojeni neki antikorupcijski propisi, mirovanje predstavlja neuspeh.

Utisci o korumpiranosti institucija i sektora:sve kategorije obuhvaćene istraživanjem izuzetno su loše prošle, a političke stranke za nijansu lošije od pravosuđa, medija i javnih službenika. Odgovori odaju rezigniranost koja ozbiljno smanjuje šanse da se stvari pomere sa mrtve tačke, tim pre što je porasla u odnosu na 2007. Utisak o kreiranju javne politike i propisa tako da pogoduju interesima firmi koje podmićuju nosioce vlasti, takođe, široko je rasprostranjen. Da se ovaj nedopušteni vid lobiranja često koristi smatra 54 odsto građana (u regionu veći procenat ima samo Hrvatska).

Stvarno iskustvo – obim sitne korupcije: 18 odsto ispitanika priznaje da je neko iz njihovog domaćinstva u prethodnih 12 meseci dao mito. Procenat se uvećava za deo od sledećih devet procenata koji nisu želeli da na pitanje odgovore. Ispalo je da smo najgori u regionu, mada je moguće da su naši ispitanici bili nešto iskreniji od komšija iz BiH (devet odsto), Makedonije (četiri odsto), Bugarske (četiri odsto). Kada ovaj procenat pomnožimo sa brojem domaćinstava u Srbiji, dolazimo do procene od pola miliona slučajeva korupcije na godišnjem nivou. Štaviše, taj procenat obuhvata samo sitnu korupciju i to samo onu kod koje se nešto nelegalno daje ili plaća, a ne i nezakonitu razmenu usluga. S druge strane, iako policija svake godine otkriva sve više korupcionaških krivičnih dela, taj učinak ostaje ispod jedan odsto ukupnog broja slučajeva. O davanju mita svedoči 12 odsto korisnika usluga zdravstva, devet odsto onih koji su imali kontakte sa policijom, osam odsto onih koji su imali posla sa pravosuđem, šest odsto ljudi koji su bili u kontaktu s obrazovnim ustanovama i tri procenta onih koji su poslovali sa poreskim vlastima.

Šta su građani spremni da učine: čak jedna četvrtina građana koji su davali mito kažu da su zbog toga podneli formalnu žalbu ili prijavu. Najčešći razlog za nečinjenje je odsustvo vere da bi to išta pomoglo (74 odsto građana). Takođe, u Srbiji strah od odmazde navodi se češće nego u bilo kojoj drugoj balkanskoj zemlji. U kontekstu spremnosti građana na žrtvu zanimljiv je i odgovor prema kome bi više od trećine bilo spremno da plati skuplje za robu i usluge firmi koja ne praktikuje korupciju.

Ovakva istraživanja treba da podstaknu države da pokrenu borbu protiv korupcije, a onima koje već nešto rade na tom polju da sagledaju uspešnost preduzetih mera. Poruke bi ovaj put mogle biti: 1) Umesto deklaracija – konkretni i oročeni planovi akcija; 2) Prvo rešavati korupciju koja je u vezi sa politikom – kroz javnost donošenja odluka i propisa, kontrolu finansiranja partija, isključivanje stranačkog faktora iz oblasti gde mu nije mesto (upravljanje javnim preduzećima, dimenzioniranje administracije itd.); 3) Zaštita onih koji o korupciji imaju saznanja i žele da govore, kako bi, kroz veći procenat otkrivenih slučajeva, pretnja sankcijom zaista postala ozbiljna.

programski direktor Transparentnost Srbija