Istraživanja u teatru

Predstava „O nasilju”, u režiji Anđelke Nikolić (dramaturg Miloš Latinović), nastala je na osnovu Šekspirove tragedije „Tit Andronik”, ali su rad na predstavi direktno inspirisali i drugi tekstovi Šekspira, kao i Hane Arent, Nika Kejva iHansa Majera. Predstavu bitno definiše osoben rediteljski koncept koji uključuje izraženu stilizaciju i krajnju redukciju scenskih znakova, usporavanje igre, dominaciju tišine, ogoljenost scenografije (Jovana Obradović), savremenost i značenjsku neutralnost kostima (Dejan Došljak).

Takav pristup podrazumeva fokusiranost na glumački izraz, a kikindski ansambl je predano i dovoljno uverljivo izneo zahtevne rediteljske ideje. Dragan Ostojić (Tit Andronik), Marko Gvero (Marko Andronik), Mina Stojković (Lavinija), Marija Opsenica (Tamora) i drugi, nastupaju usaglašeno i precizno, gušeći svaku preteranost u gestu, odnosno baziraju igru na finijim unutrašnjim doživljajima, suptilno naznačenima. Govor likova je u određenim scenama posredovan mikrofonom, što naglašava hladnoću i prazan formalizam političkih govora, a takođe se, na taj način, rekontekstualizuje radnja tragedije u savremeno medijsko društvo. Direktno obraćanje Marka Andronika publici,rimskom narodu, sa molbom da ne fotografiše prizore, ima istu funkciju. U više scena je i u prostoru publike upaljeno svetlo, čime se ona, donekle, lišava pasivnosti i podstiče na aktivniju analizu radnje.

Hladnoća, sporost igre i svedenost gesta efektna su sredstva u uobličavanju užasa zla, nasilja, gladi za osvetom, jer se oni tako kristališu, pa i ritualizuju. Takođe, taj stilski izbor se može shvatiti i kao kritička reakcija na sveprisutni jezik masovnih medija, gde prikazi nasilja imaju senzacionalističku, a ne problemskui kritičku konotaciju. Sa druge strane, tako osoben, jak i markantan rediteljski koncept malo je ugušio dinamiku i scensku uzbudljivost. To je jedini krupniji nedostatak ove zanimljive istraživačke predstave, značajne za kikindsko pozorište, u pogledu razvijanja savremenog scenskog jezika.

Polazište predstave „RazBOYnici” reditelja Nikole Zavišića su Šilerovi „Razbojnici”, klasična drama nemačkog romantizma, koja je vrlo radikalnom adaptacijom i interpretacijom, postala komičan mjuzikl, duboko integrisan u savremenoj popularnoj kulturi (dodatni tekstovi Nikola Zavišić, dramaturg i pisac songova Maja Pelević). U predstavu su uvedeni naratori (Marko Makivić i Vladimir Grbić), parodična izobličenja televizijskih voditelja, koji formiraju neku vrstu okvira predstave, stvarajući, istovremeno, situaciju pozorišta u pozorištu. Na taj način se otvara put kritičkoj analizi Šilerovog teksta, ali se, istovremeno, putem prodorne parodije, problematizuju obrasci pop kulture. Naratori/voditelji informišu publiku o Šilerovom delu, objašnjavaju kontekst nemačkog romantizma, praveći, pri tome, značenjske paralele sa našim vremenom, funkcionišući tako i kao neka vrsta pop teoretičara. Glumci koji igraju Šilerove likove vrlo su teatralizovani, vešto i sugestivno, što jasno problematizuje vrednosti koje ih određuju (hrabrost, snaga, autoritativnost,itd.). Na primer, Maksimilijan fon Mor (Ljubiša Ristović), otac Karla (Branko Lukač) i Franca (Milan Vejnović), oblikovan je sa jednim prenaglašenim grčem i groteskno predimenzioniranom autoritativnošću, što uspostavlja jasnu distancu prema esenciji lika koji je Šiler utvrdio. „RazBOYnici” Nikole Zavišića su izvođački veoma atraktivno, pitko i krajnje zabavno čitanje dramske tradicije, u maštovitoj potrazi za njenim savremenim značenjima.