Voli da ljudima donosi vedrinu

Uporedo sa probama predstave „Proslava”, čija premijera je zakazana za večeras u Ateljeu 212, glumica Gorica Popović je u Klubu za kulturu Udruženja Kragujevčana u Beogradu proteklih dana priredila i „Veče sećanja na porodicu Popović”. Poznata glumica potiče iz umetničke porodice, a njeni otac, majka, brat, stric i tetka bili su slikari. Njihovi radovi predstavljeni su i na izložbi u tom Klubu, u Bulevaru Despota Stefana 12.

– Radosna sam što je publika na jednom mestu mogla da vidi šta su to Popovići radili. Moj otac je bio slikar u Kragujevačkom pozorištu, stric izuzetan slikar, pejzažista. I moj nedavno preminuli brat je bio slikar-grafičar. Logično je bilo da priredim porodičnu izložbu. Postavka obuhvata i radove drugih članova moje porodice, pa i moje radove na drvetu. Morala sam da se dobro emotivno saberem da bih mogla ovu izložbu da priredim – priča Gorica Popović.

Još u detinjstvu ispoljavali ste slikarski dar, bavili se muzikom. Očekivalo se da budete slikarka, nameravali ste da upišete i kostimografiju, a završili ste na Fakultetu dramskih umetnosti?

Živela sam u takvom okruženju. Nisam mogla da zamislim život bez četkice, boje, konca, igle... To je moja priroda. Još kao dete sam to radila. U školskim danima bavila sam se glumom, a na nagovor prijatelja, kasnije sam polagala prijemni za glumu i prošla. Gurala sam kroz ovaj posao, sticala silna iskustva, ali se i vraćala svojoj slikarskoj ljubavi. Ne samo toj, već i muzici, pa sam pravila projekte gde sam objedinjavala sve to, čak sam radila i kostime za predstave.

Sa rediteljkom Ivom Milošević i brojnom glumačkom ekipom u Ateljeu 212 po istoimenom filmu Tomasa Vinterberga radite predstavu „Proslava”. Priča se događa na proslavi 60. rođendana danskog industrijalca. Tumačite Elzu, suprugu i majku...

„Proslava” je specifičan komad. Na prazničnoj svečanosti punoj zdravica na videlo izlaze mnoge mračne stvari: rasizam, incest, seksualno zlostavljanje u porodici, samoubistvo, silovanje, zanemarivanje. Temeljno smo se spremali, razgovarali sa stručnim ljudima o tome šta je incest, koliko ga ima i zašto se krije. Pokušali smo taj čvor da razrešimo, da se pozabavimo tim delom svesti koja otkriva ovu strašnu ljudsku prirodu.

Za scenu je ovo, svakako, osetljiva tema. „Proslava” pokušava da nađe odgovore i na druga pitanja?

U predstavi postoji još nekoliko aspekata. U širem smislu to je i pitanje laži, življenja i pristajanja da živite u laži, otkrivanja nekih stvari i ostajanje u jednoj nezdravoj situaciji. Sociološki to može da bude zanimljiva tema, s obzirom na to da mnoge laži opstaju, pothranjuju se, i često su naš način življenja. Poremećenih porodičnih odnosa danas ima u velikoj meri. Očigledno je to nešto što se događalo oduvek u ljudskoj istoriji, ali mislim da razotkrivanje tih mehanizama može nešto da promeni. Često živimo u nekoj formi, jedino tu formu priznajemo i prikazujemo, a ne razrešavamo neke bitne stvari.

„Proslava” je očigledno teška, mračna predstava. Vi, ipak, između komedije i drame birate komediju?

U poslednje vreme da. Mislim da je to i zdravije. Nekako sam sklona da stvari posmatram iz posebnog ugla, koliko je to moguće. Naravno da čovek ne može uvek da se smeje, bez obzira koliko to želeo. Mislim da mi je taj način gledanja na svet doneo i sklonost ka komediji. Jako mi je zdravo i lepo da na sceni igram komediju i da ljudima donesem vedrinu. Naravno da ne isključujem dramu i velike dramske komade, ali komedija mi je draža od ostalih.

Vremena su se promenila. Svedoci smo ekspanzije televizije, filma, kompjutera. Estrada je izražena, čini se da je postala i pitanje prestiža kod mladih glumica?

U naše vreme su neke stvari drugačije vrednovane, bila je velika čast dospeti na scenu Ateljea 212, pitanje prestiža da odgledate sve predstave u Beogradu, da pročitate nove knjige. Danas je drugo vreme, serviraju se druge vrednosti. Pogledajte šta se sve nudi mladom čoveku kao ideal ostvarenog dobrog života. Govori se o estradi, morate da se pojavite u gradu na važnim mestima. Imate ličnosti za koje i ne znate šta su zapravo uradile ali su stalno tu, prisutne i onda ispada da su nešto, a zapravo nisu. Vreme je donelo neke nove stvari, odnosno površnost.

Borka Trebješanin

-------------------------------------------------------

O programu ni reči

Bili ste jedan od kandidata za mesto upravnika Ateljea 212. Niste prošli. Da li Vam je žao?

Želja velikog broja mojih kolega je bila da se kandidujem. Zato smo i napisali prijavu. Pobedio je drugi kandidat. Naravno, dočekaćemo ga otvorenih vrata. Želeli smo, ipak, da to bude čovek iz kuće, s obzirom na to da je tako uvek bilo u Ateljeu 212. Danas je, međutim, takva klima da se podmiruju razni aršini. Mogu da kažem da mi je žao, imala sam program. Kao kandidati smo ignorisani, niko nas ništa nije pitao o programu. Atelje 212 je formiran i živeo je kao kuća koja je pratila moderan evropski repertoar. Jako dobro smo pratili našu domaću literaturu i dramske autore i otkrili mnoge mlade dramske pisce. Bili poznati po specifičnom načinu glumačke igre, posebnom odnosu prema glumi i igranju na sceni. Mislim da je sve to vremenom izbledelo, otišlo nekim putevima koji, možda, nisu omiljeni kod publike. Volela bih da smo vratili nešto od starog duha Ateljea 212 što će novi upravnik moći da prepozna.