Pobedili smo

Eto, pod stare dane, zainteresovah se za teoriju evolucije. Možda je to zbog neprekidnog kreketanja – u Americi, kao i u Srbiji, „nas i amerikanaca 300 miliona“ – o takozvanoj teoriji o Inteligentnom Dizajnu, možda zbog latentne griže savesti jer sam u srednjoj školi mrzeo biologiju, a bio zaljubljen u profesorku biologije, možda jednostavno od duga vremena, ne znam.

Pa evo da vam održim kratku lekciju. (Bla, bla, bla.)

Neki Francuz po imenu Lamark je prvi, zapravo, u 18. veku, stvorio teoriju evolucije, ali je u jednom njenom aspektu totalno omanuo. Smatrao je da se nasleđuju stečene, ne urođene, osobine. Na primer, odsečeš žabi nogu, i njeni potomci (punoglavci) se izlegu bez jednog peraja. Koješta, reče Darvin. Međutim, bio je taj Lamark mnogo više u pravu nego što mu se priznaje. Jedna stečena osobina se i te kako nasleđuje. Deca zvezdaša su zvezdaši, deca partizanovaca su partizanovci. To je toliko očigledno, da bi razglabanje o tome bilo čisto gubljenje vremena.

Ja sam nasledio zvezdaštvo, u velikim količinama. Isečem se, poteče crveno-belo.

Decembra 1979., u trećem razredu srednje škole, ta crveno-bela manija je bila na vrhuncu. Zvezda je igrala revanš utakmicu četvrt-finala Kupa UEFA protiv omrznutog Bajerna, u Beogradu, posle poraza od 2:0 u prvoj utakmici. Slušao sam prenos dok su mi se ruke tresle od nervoze. 1:0. Rodilo se dete muško, ime mu je Savić Duško. 2:0. Drugo poluvreme. 3:0. Ni jednog pravog zvezdaša ne treba da podsećam tog poraza u pobedi i pobede u porazu.

Fast-forward 12 godina. Vremena su se promenila. Njujork je u mom životu baš zamenio Beograd, Brodvej je zamenio Bulevar, a unezverenost u novom svetu i, uglavnom, usamljenost su zamenili okruženje porodice i drugova. Fudbal, naravno, ništa nije moglo da zameni. New York Giants umesto Zvezde? I don't think so. (Tako se na engleskom kaže „Malo morgen“)

Bila je sreda, oko 4 posle podne, Eastern Standard Time. Njujork se znojio pod jednim od iznenadnih toplih talasa koji ponekad naiđu u rano proleće. Ja sam se znojio bubajući nešto čega se više ne sećam. Šta, kako, kada i ko me je doveo do toga da bubam to šta sam bubao, pričaću vam neki drugi put. Sad pričamo o fudbalu.

Zvoni telefon.

„Pobedili smo.“ Bio je to moj otac, preko okeana, bez daha, kao da je kopao (i iskopao) Panamski kanal.

Molim?

Pobedili smo.

Ko je pobedio, ko je izgubio?

Zvezda.

Koga?

Bajern.

Bajern?

Bajern.

Pa kako su pobedili?

U poslednjem minutu. Ma ne, u poslednjem sekundu!

Pa koji je bio rezultat?

2:2

Pa znači bio je remi?

Ma ne, pobedili smo. Pobedili smo. (vrlo blago, skoro neprimetno, povišenje intonacije)

Dobro, pobedili smo. I šta sad, kad smo pobedili?

Kako - kako šta sad? (vrlo primetno povišenje intonacije)

Pa lepo, šta sad, kad smo pobedili sa 2:2?

Tu je već moj jadni otac izgubio strpljenje sa svojim amerikanizovanim sinom, koji eto nije imao pojma da (1) Zvezda igra sa Bajernom, (2) da je u pitanju revanš-utakmica posle POBEDE u Minhenu od 2:1, (3) da se radi o polu-finalu Kupa Šampiona, i (4) da je tolika količina neznanja bitnih stvari potpuno neprihvatljiva. Džaba meni sve te škole kad ništa ne znam.

Prokletstvo života u emigraciji nije u nedostatku ćevapa i urnebes salate. Nije ni u nedostatku Kalemegdana i Ade. Nije, čak, ni u razdvojenosti povodom raznoraznih svadbi, rođenja i sahrana – jer, ako su nam bitni, potrudićemo se da im prisustvujemo, pa makar dolazili preko sveta, a ako nam nisu bitni, u svakom slučaju imamo dobar izgovor da ih eskiviramo. Pravo prokletstvo je u razilaženju zapletenih životnih tokova, predodređenih da teku jedan uz drugi, i da zavise jedan od drugog, i u laganom i nezaustavnom, kao kinesko mučenje, udaljavanju, korak po korak, dan po dan, sportsku sredu po sportsku sredu.

Još 15 godina unapred, leto 2006. Vreme leti, ponekad lepo, ponekad mučno. U međuvremenu sam se preselio u Nju Džersi, a moj otac tamo gde Zvezda uvek pobeđuje. Prošli smo 1999., i vi tamo i mi ovde. Drugi put ćemo o tome, da se zadržimo za sada na lakšim temama. Gle čuda, fudbal („naš“ fudbal, ne „njihov“ fudbal) osvojio je Vol Strit. Svetsko prvenstvo na ekranima koji treba da prate kretanja na berzi. Penali prekidaju sastanke. Najvažnija sporedna stvar na svetu je potisnula najvažniju važnu stvar na svetu, novac, iz njenog sopstvenog hrama.

Ne sećam se utakmice, ali se sećam komentara mog kolege Brusa. Izjednačili su, rekao je pomalo zadihano. U poslednjem minutu. A onda je dodao, ma ne, u poslednjem sekundu.

Od toga do Google Videa je bio samo jedan korak. Cela utakmica, od izlaska iz tunela do bakljade na tribinama, malo zamrljana snegom godina, ali sasvim prihvatljiva. Siniša Mihajlović u 25. minutu obara F-117 iz slobodnog udarca. Pa onda Švabe izjednače, pa povedu. Pa pogode stativu. A Zvezda propušta šansu za šansom. A ja sedim u kancelariji, na 45. spratu zgrade u južnom Menhetnu, udaljen 6 vremenskih zona i 15 godina od mesta događaja, gledam sve to po prvi put, i nerviram se. Ruke mi se, malkice, ma ne baš tresu, ali da kažemo, podrhtavaju.

A kako i ne bi? Pa to je bila ludnica! Utakmica za infarkt. Po svemu sudeći, gledaćemo produžetke, dva puta po 15 minuta. Kad onda, kao grom iz vedrog neba - Jugović! Pančev. Jugović! Prosinečki!! Mihajlović!!! Nebo se otvorilo!!! Stadion je eksplodirao!!!

Gospode bože, kako je ovo iko preživeo?

I onda – kraj!

Kakvo slavlje na stadionu, a verujem i u vašim domovima, promuklo arlauče moj ekran. U celoj Jugoslaviji. Širom sveta.

Uključujući i jednu kancelariju na Menhetnu.

Sport je, kažu učene glave, ritualizovani rat. Kažu još da potiče, kao i sve ostalo šta nas čini time šta jesmo, iz savane, i da je ratobornost, kao uostalom i gramzivost, po svemu sudeći, predstavljala evolucionu prednost. Pusti par majmuna da trčkaraju naokolo i za par miliona godina stvoriće NATO i Vol Strit. I možda, ako su stvarno talentovani, fudbal.

Ali nije sad to bitno. Nije bitno ni da mi je trebalo celih 15 godina da razumem.

Opet je sreda, 4 sata posle podne, Eastern Standard Time. Koga da zovem da javim: Pobedili smo!

Sa 2:2.