PAMETNI I MANjE PAMETNI

Da li se narodi razlikuju po stepenu inteligencije – da li su neki narodi pametniji, a drugi gluplji? Čini se da ova rizična, gotovo tabu-tema ponovo prodire kako u naučni, tako i u politički domen, ali da pri tome ne podiže previše prašine.

Zanimljivi stavovi o etnointeligenciji izneti su u nedavno objavljenoj knjizi dvojice američkih naučnika Gregorija Kokrana i Henrija Harpendinga. Knjiga pod naslovom „Deset hiljada godina eksplozije” bavi se ljudskom evolucijom i njenim ubrzavanjem. Za razliku od škole mišljenja po kojoj je evolucija odavno stala, Kokran i Harpending iznose tezu da se evolucija ne samo nastavlja već se i strahovito, stostruko, ubrzava. Ova knjiga ne bi imala previše odjeka izvan stručnih krugova da se teza o ubrzanju evolucije ne ilustruje na zanimljiv ili, ko više voli, kontroverzan način.

U prilog svom viđenju ubrzavanja evolucije, američki naučnici navode uspeh i poziciju evropskih Jevreja, Aškenaza. Po njihovom mišljenju, Aškenazi imaju najveći prosečni koeficijent inteligencije među svim etničkim grupama. Time pokušava da se objasni ogroman uspeh koji Jevreji imaju u svetu egzaktnih nauka, matematike ili šaha, dakle u onim oblastima u kojima je uspeh direktno povezan sa inteligencijom, na način kako se ona danas meri.

Sve do devetnaestog veka jevrejski doprinos nauci bio je marginalan, da bi početkom dvadesetog veka došlo do spektakularne promene. Kokran i Harpending ovo objašnjavaju ubrzavanjem evolucije i uz to identifikuju faktore čije je kumuliranje dovelo do uspona Aškenaza. Aškenazi su se vekovima bavili poslovima koji su mentalno zahtevni i koji razvijaju inteligenciju – bili su trgovci, bankari, skupljači poreza, nadzornici imanja itd. pa je to pospešivalo njihov intelektualni razvoj. Istovremeno, genetska selekcija proizašla iz zatvorenosti jevrejske zajednice, pre svega bračnog nemešanja sa drugim narodima, doprinela je da se genetski uspon nacije ne „ugrožava” tuđim genima.

Drugačiji pristup problemu ljudske inteligencije ima Ričard Nisbet, profesor psihologije sa univerziteta u Mičigenu. U upravo objavljenoj knjizi „Inteligencija i kako je steći”, Nisbet se bavi socijalnom dimenzijom inteligencije. On objašnjava odnos između inteligencije i siromaštva, značaj sredine u kojoj dete odrasta, kao i uticaj školskog sistema. Po mišljenju Nisbeta, inteligencija je ne samo genetski već i socijalno uslovljena i može se popraviti boljim socijalnim i obrazovnim ambijentom.

U vezi sa temom o kojoj je ovde reč, ne postoji stručni konsenzus. Sve je sporno – sama definicija inteligencije, vrste inteligencije, njeno merenje, a problematično je i slepo insistiranje na genetskom determinizmu inteligencije.

U fascinantnoj knjizi Džareda Dajmonda „Mikrobi, puške i čelik” i čitaoci u Srbiji mogu pronaći dovoljno razloga za oprez kada se iznose stavovi u vezisa inteligencijom i uspešnošću različitih naroda. Dajmond u njoj traži odgovore na pitanje zbog čega bela rasa danas dominira svetom, ukazujući pri tome na ogroman spektar faktora i okolnosti koje su dovele do tog trijumfa.

Čini se da su istorijske lekcije danas zaboravljene i da svet ulazi u novu zonu intelektualnih i političkih sloboda u kojoj je sve dopušteno, pa i kreiranje ili održavanje opasnih nacionalnih stereotipa.

Pre par nedelja, Mogens Kamre, član danske Narodne partije i poslanik u Evropskom parlamentu, izjavio je da su severni narodi pametniji od naroda Rumunije i Bugarske i da su zato uspeli da stvore bolja i uspešnija društva. Ova neodmerena izjava data je pred izbore za Evropski parlament. Kamreu se ne dopada što Rumunija i Bugarska, zahvaljujući većem broju stanovnika, imaju u Evropskoj uniji veću glasačku moć nego uređenije skandinavske države. Kamre je, sva je prilika, rekao ono što mnogi misle, ali ne kažu glasno.

Rasne teorije koje su se razvile pre Drugog svetskog rata ostavile su užasan krvavi trag. Ako ne u ime nauke, a ono svakako uz njenu pomoć ili njenom instrumentalizacijom uništavani su čitavi narodi, a rasna teorija je određivala i brutalnost metoda ratovanja.

Sve i kada bi to bilo od koristi, nauka ne raspolaže metodologijom uz čiju bi se pomoć o ljudskoj inteligenciji doneli pouzdani i konačni zaključci. Grube i pojednostavljene genetske interpretacije, s druge strane, mogu izazvati beskonačnu štetu i otvoriti prostor za opasne političke i socijalne manipulacije.

finansijski konsultant
www.nkatic.wordpress.com