Premijer i oligarh u „monogradu"

Početkom novembra prošle godine ruski dnevni list „Vedomosti”, specijalizovan za ekonomske teme, objavio je članak Jevgenija Gontmahera, rukovodioca Centra za socijalnu politiku ekonomskog instituta Akademije nauka, a pod nazivom: „Novočerkask – 2009”. Ukratko, u tekstu se govori o sudbini jednog od, tada još sovjetskih, „monogradova” (mesta podignuta da radnom snagom opslužuju samo jedno veliko preduzeće). Zbog lošeg rukovođenja i nekonkurentnosti u Novočerkaksu dolazi do zastoja u proizvodnji i isplati plata. Ovo dovodi u pitanje i sam goli opstanak lokalnog stanovništva, zbog čega izbija bunt. Posle višenedeljnih peripetija, centralna vlast u Moskvi pronalazi novac da podmiri dugovanja posrnulog preduzeća. Život u Novočerkasku vraća se u normalu. Ali, već sutradan, slični problem se javlja u nekom drugom „monogradu”, i tako redom...

Tekst „Novočerkask – 2009” naišao je na veliko negodovanje organa nadležnih za praćenje rada medija. Autor je, naime, nagovestio da bi nešto slično moglo da se desi i u današnjoj Rusiji. U „Vedomosti” je ubrzo stiglo pismo-opomena poslato od strane Federalne službe za nadzor u oblasti veza i masovnih komunikacija.

Ruka države

Ovih dana u istom listu se pojavio novi članak koji se dotiče sličnih problema: „Pikaljovo – 2”. I u njemu se autori bave problemom „monogradova” kojih u današnjoj Rusiji prema nekim izvorima ima između 500 i 700, prestankom rada velikih kombinata, osiromašenjem stanovništva... Ali, za razliku od događaja u Novočerkasku iz vremena socijalističke privrede, drama u Pikaljovu se odvija u kapitalističkim uslovima. Vlasnik spornog kombinata koji se sastoji iz nekoliko fabrika nije država nego privatna ličnost – oligarh Oleg Deripaska. Uz to, sve se dešava u okolnostima globalne finansijske krize. Ipak, i ovaj put izlaz iz krize pronađen je tek kada se umešala država. Tačnije, ruski premijer Vladimir Putin.

Nije Putin izmislio ništa novo. Uplitanjem države u funkcionisanje privrede bave se poslednjih meseci, sa manje ili više uspeha, i na istoku i na zapadu naše planete. Situaciju u najvećoj zemlji na svetu specifičnom čini to što se ceo proces neumitno pretvara u okršaj vlasti i oligarha.

Naime, dolaskom na mesto predsednika (2000) Putin je prihvatio džentlmenski sporazum (nasleđe od prethodnika Borisa Jeljcina) da se neće uplitati u poslovanje novobogataša sve dok ono ne ugrozi funkcionisanje države. Obe strane su se toga, uglavnom, držale. Onda je buknula finansijska kriza i mnogi odnosi su preko noći poremećeni. Bogatstvo oligarha počelo je da se topi, njihove fabrike lošije da posluju, zaposleni da negoduju... Ipak, jedna stvar se nije promenila: kada je teško sirotinja raja pogled skreće ka – Kremlju. Kao u nekadašnja socijalistička, a pre toga u carska, vremena.

Gorke knedle koje je u Pikaljovu morao da proguta Oleg Deripaska definitivno nisu poslužene samo njemu. I ostali iz njegove kaste će, pre ili kasnije, morati da pristupe za istu trpezu. Tu nastaje nova situacija. Ako su ruski oligarsi do sada i pristajali da politički budu u drugom planu, sudbina Deripaske im kazuje nešto novo: ili će ono čega su se, na ko zna kakve sve načine, dočepali tokom Jeljcinove vladavine samovoljno vratiti u službu države, ili će se istoj suprotstaviti. Bilo okretanjem opozicionim pokretima (što u današnjoj Rusiji i nije neki jak adut), bilo stvaranjem paktova sa „nevoljnicima”, sličnim njima, negde u inostranstvu.

Čekajući opoziciju

Da se sve neće završiti na Pikaljovu jasno je obema stranama. Putin je svoju igru najavio. U njoj je uloga šefa države (Dmitrija Medvedeva) pomerena u stranu, iz taktičkih razloga. Preterano isticanje Kremlja kao lučonoše predstojeće borbe previše bi bolo oči „čistuncima” sa Zapada, i moglo bi istima da posluži kao „jasan dokaz o vraćanju Rusije u vreme jednoumlja i centralističkog upravljanja”. Ma koliko to danas izgledalo irelevantno.

Interesantna će, međutim, biti rekcija ruske opozicije, posebno njenog dela koncentrisanog oko bivšeg premijera Mihaila Kasjanova koji je, zajedno sa Jeljcinom, i uobličavao odnose na relaciji: oligarsi – Kremlj. Sa druge strane, ni izgnanici poput Borisa Berezovskog i Vladimira Gusinskog, pa čak ni zatočeni Mihail Hodorkovski, sigurno neće sedeti skrštenih ruku. Njihov uticaj na događaje u Rusiji trenutno nije u prvom planu, ali ne treba sumnjati u to da među svojim kolegama koji su još „u funkciji” imaju dosta istomišljenika.

Vratimo se na kraju Novočerkasku i Pikaljovu. Lekcija koja je iz oba slučaja naučena je da kvalitet funkcionisanja pojedinih privrednih sistema ne zavisi od vlasništva nad njima. Određuju ga drugi parametri: pre svega dobro rukovođenje i okolnosti u kojima se posluje. Uostalom, šta su tamo neki Novočerkask i Pikaljov u odnosu na Detroit i Njujork?