Glas kao dupli pas

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 9. juna – Sklon sam da merim i druge prema sebi, a povremeno i sebe prema drugima, kratka je ispovest vašingtonskog poznanika, koja se naširoko potvrdila u aktuelnom pristupu SAD „ostatku sveta”. Stratezi i analitičari su ovde prosto obuzeti razmatranjima koliko glas Amerike utiče na inostranstvo i tuđi glas na nju.

Proigravanje „duplih pasova” pomoću glasova, pokazalo se kao izuzetno složen posao, povodom upravo završena dva izjašnjavanja birača za Evropski parlament i vlasti Libana. Jer, prvo je mahom doživljeno kao „opomena” tekućim unutrašnjim reformama Amerike, a drugo kao uspeh njenih reformi u spoljnoj politici.

Pobeda desnice u Evropi je, naime, protumačena kao „packa levičarenju” predsednika Baraka Obame, dok se rezultat izbora u Libanu tumači kao pobeda „proameričke koalicije”, čemu su „delimično doprinele” i akcije Bele kuće.

Poente se probiraju prema sopstvenim potrebama. Lideri opozicionih republikanaca zadovoljni su porazom evropskih socijaldemokrata, jer ga tumače kao osporavanje i Obaminog kursa kome zameraju „skretanje ka ovde nepoželjnom sistemu evropske socijaldemokratije”. Vladajuće demokrate ističu, međutim, da je ostvaren značajan prodor ka stabilizaciji, ovde najvažnijeg i najdugotrajnijeg poprišta – Bliskog istoka.

Evropa se oduprla predskazanjima da će okrenuti leđa kapitalizmu, ističe komentatorka „Vašington posta”. Tamošnji uspeh desnice objašnjava zalaganjem da se država ne razbacuje novcem, što skicira i kao posredno odbijanje poistovećivanja sa Obaminim „stabilizacionim paketom”, čiji oponenti ga nazivaju „vladino finansijsko rasipanje”.

Šira situacija se poredi i s velikom depresijom tridesetih godina prošlog veka u kojoj su na vlast po Evropi, kako podseća ekspert u internetskom mediju „Salon”, došli nacisti i druge ksenofobične snage. Takve opasnosti sada nema, smatra. Ukazuje, zatim, na razlike između Amerike i Evrope, da bi ipak ocenio kako tamošnji ishod izbora „treba da zabrine” ovde vladajuću ekipu „koja je neoliberalistički ’treći put’ nasledila od Bila Klintona i Tonija Blera”.

Rezultati libanskih izbora ocenjuju se ovde, pak, „prošireno”. U analitičkim izveštajima „Njujork tajmsa”, to se ogleda već u naslovima: „Pobedila koalicija koju podržavaju SAD” i „Libansko glasanje, ohrabrujući znak za SAD”.

Ističe se pritom dvostruki strateški i personalni doprinos čela Bele kuće ishodu izjašnjavanja u maloj, etnički i verski složenoj zemlji, ukleštenoj između „vrlo neugodnih” suseda, Izraela i Sirije. Popriličan uticaj su, sugeriše se, imali nedavni govor Obame u Egiptu, koji je najavio poboljšanje, dugo pogoršanih, odnosa između Vašingtona i islamskog sveta, kao i prethodni bejrutski nastup potpredsednika Džozefa Bajdena (odmah posle poseta Sarajevu, Beogradu i Prištini).

Posebno se ukazuje na Bajdenovo upozorenje da će Liban ostati bez američke finansijske pomoći ako trijumfuju „nepoželjni”. Time je, dodaje „Tajms”, verovatno doprineo diferencijaciji biračkog tela na pristalice Zapada i saveznike Hezbolaha (koji je u SAD na listi terorističkih organizacija), Damaska i Teherana.

Iako u Libanu predstoji komplikovan proces za sastavljanje raznobojne vlade, ovde se nadaju da bi tamošnji izborni ishod mogao da utiče i na predstojeće glasanje u Iranu, u kome SAD vide glavnog rivala u širenju regionalnog uticaja. Kao i da stvori nove mogućnosti za smirivanje odnosa između Izraelaca i Palestinaca.