Dve politike – jedna šteta

Gorivo na pumpama opet je poskupelo. Deseti put od Nove godine. Sa 72 dinara u januaru do sadašnjih sto dinara. Dotle barel, bure nafte, od oko 160 litara vrti se mesecima oko 60 dolara. Kurs dolara posle januarskog skoka – smirio se. Ove dve stavke izuzetno su važne u izračunavanju poskupljenja goriva po automatizmu – svakih 15 dana. Tome valja dodati stare i nove akcize koje je država uvela radi punjenja budžeta.

Na sve ove korekcije, bar za sada, ne utiče činjenica da smo prodajući 51 odsto akcija NIS-a Rusima, državni monopol prepustili stranoj privatnoj kompaniji. Dokle – videćemo, jer se Rusi već roguše zbog niske rafinerijske cene prerade nafte. Možemo se, dakle, nadati novim poskupljenjima.

I niko – ništa. Država ćuti, jer eto tržište čini svoje. I što bi se bunila kada joj sa svakim procentom poskupljenja pritiče više novca u kasu. Potrošačima ne preostaje ništa drugo nego da najlošije gorivo u regionu plaćaju po monopolskoj ceni, jer je država zabranila uvoz derivata.

I tu se završava jedna tužna priča energetske politike naše vlade. Opušteno, dakle.

Druga je oličena u odluci države, kao vlasnika, da ove godine, navodno zbog finansijske krize i recesije, Elektroprivredi Srbije ne odobri nijedno poskupljenje ili tačnije rečeno – korigovanje cene struje. Rečeno – učinjeno. Nema poskupljenja.

Gazdarica država je odlučila, naravno neselektivno, preko zamrznute cene struje da nastavi ne samo pogubnu ekonomsku već i nakaradnu socijalnu politiku. Niskom cenom struje brine, tobož, o najsiromašnijim slojevima društva, a pomaže najvećim potrošačima i rasipnicima, koji sa sadašnjom cenom električne energije od 3,6 do četiri evro-centa po kilovat-satu bezbeli mogu da greju bazene ili balone za tenis. I što bi ljudi štedeli. Oni se samo ekonomski ponašaju. Troše i – malo plaćaju.

Koga podsećati na to kako je EPS ove zime, baš u vreme oskudice ruskog gasa, sačuvao energetsku stabilnost zemlje i spasao nas većih iskušenja? Vladu, ministra Škundrića ili potrošače? Da su danima postizani rekordi nad rekordima u proizvodnji? Kako je EPS-u to pošlo za rukom?

Odgovor je ovih dana dala NBS, odnosno njen Centar za bonitet. Objavljen je neveseo podatak – gubitak EPS-a u prošloj poslovnoj godini, u kojoj je bilo dve korekcije cene struje, bio je 25,7 milijardi dinara. Bilo bi odveć naivno pa za taj celokupan minus oklevetati samo niske cene, ali suština je u nečem drugom.

Ovih dana ministar energetike Petar Škundrić najavio je ulaganja u elektroprivredu u narednih šest-sedam godina od oko devet milijardi evra. Jedan deo para treba da se uzajmi u svetu, a drugi da se namakne „iz cene za prodatu električnu energiju”. Nije obrazložio na koju je cenu mislio – sadašnju, neke buduće ili na budžet koji treba da nadoknadi gubitak EPS-a.

I tu se završava ili možda tek počinje drugi, (o)tužan deo naše energetske priče u kojoj dve različite politike podjednako prave veliku štetu ovoj ekonomiji, pa i društvu, jer njihov gazda je nepopravljivo loš menadžer.